Kada gubitak postane dobitak

Blaženi su oni koji tuguju, jer će se utešiti. Matej 5:4

KAKO POČINJEMO

Filozof i teolog Nikolas Volterstorf, tugujući zbog smrti voljene osobe, opisuje univerzalni obim patnje u svojoj knjizi Naricanje za Sinom: „Padnja krije svoje lice od svakoga obznanjujući se svima... Mi smo jedno u patnji. Neki su bogati, neki bistri; neki atletski, neki dostojni divljenja. Ali svi patimo. Jer svi mi nekoga cenimo i volimo; a u ovom našem sadašnjem postojanju, ceniti i voleti znači i patiti.”

Sveprisutnost patnje otvara vrata za Božiju nezamislivu utehu za svakog od nas.

POBOŽNI UVID

Kada se suočimo sa gubitkom, to možemo učiniti ili sa gorčinom, odvojenim stoicizmom ili verom. Kada odlučimo da odgovorimo u veri, počinjemo da žalimo i otvaramo se za Božju utehu.

ZAPAŽANJA

Tokom vekova, hrišćani su ohrabrivali jedni druge da prepoznaju i prihvate patnju kao deo života. „Memento mori“, govorili su. Setite se smrti. Ali takvo priznanje je sve ređe. „Malo nas“, primetio je J.I. Packer, „živi svakodnevno na ivici večnosti... i kao rezultat toga trpimo poraz. Ovo priznanje nečije smrtnosti nastojalo je da ljudskom iskustvu podari smisao i hitnost.

Tragično, prečesto nastojimo da negiramo ovu stvarnost, izolujući se od drugih kako ne bismo videli njihov bol, a oni naš. Ali, ispostavilo se da nas izolacija takođe razdvaja od vere, nade i ljubavi — da i ne govorimo o radosti. Koliko god pokušavali da poreknemo svoje emocije i ugušimo bol, naša srca ostaju ranjiva na tugu sve dok imamo daha.

Tuga se ne može zaobići. Dokle god prelazimo otrcanim putevima ovog slomljenog sveta, patićemo i tugovati. Ali umesto da u očaju bežimo, približimo se Onome koji je plakao sa nama, koji se poistovetio sa nama do bedne smrti, koji se zalaže za nas i tokom najcrnje tame naše duše. Na način koji samo delimično razumemo, Bog pati sa nama i sada. Neka ta misao pruži utehu svima koji tuguju — uključujući i nas.

PRIMENA

Često je samo pomisao na katastrofu upravo ta koja nas proždire: strah od bolesti, briga za našu decu, usamljenost, finansijske neprilike, strepnja zbog starosti ili neprijatna sećanja. Ukratko, patimo od uporne struje straha koja zaokuplja našu pažnju do te mere da Hristos i Njegova večna svrha nestaje iz našeg vidokruga.

Ali ne patimo sami. Hristos prebiva sa nama. Ostali pomoćnici propadaju i utehe beže, ali Gospod ostaje. Njegovo božansko prisustvo, koje sada boravi u našim srcima, uskoro će ispuniti univerzum, sjajem koji će zauvek pobediti svaku đavolsku senku. Tog dana će „sunce pravde izaći sa isceljenjem na krilima svojim“ (videti Malahija 4:2, u nekim prevodima 3:20), i sve će biti novo. „Obrisaće svaku suzu s očiju njihovih, i smrti više neće biti, ni tuge, ni jauka, ni bola više neće biti, jer ono prvo prođe.“ (Otkrivenje 21:4). Da, „blaženi su oni koji tuguju, jer će se utešiti“ (Matej 5:4).