Kada vera oslabi: 10 dana pronalaženja Boga u senci sumnjeУзорак

Sumnjamo, zato što živimo u svetu ograničenja.

Pošto nemamo sve odgovore, prirodno se nameću pitanja:

Kakav je Bog? Kako da ga upoznam? Šta je svrha života? Kojim putem da idem?

Anonimni mistik iz četrnaestog veka, jednom je rekao da se nalazimo „u oblaku neznanja“. Zato sumnjamo. Ne vidimo uvek nebo.

Međutim, ono na šta moramo da se podsetimo je, da je sve ovo deo Božijeg plana. On je to namerno napravio ovako. Ugradio je granice u sistem. To nije bilo slučajno. Znao je da ćemo morati da živimo sa toliko nepoznatih. A ipak je izabrao da ljudska priča izgleda ovako. . . . Kada je Bog odlučio da stvara, mogao je da kaže "da" za hiljadu drugih mogućnosti. Ali nije. On je izabrao ovaj svet. On je izabrao tebe. On je izabrao mene. Ograničenja, i sve ostalo. I dalje je to nazivao „dobrim“.

Sve ovo znači da su sumnje normalne.

One su prirodna posledica življenja u ovom svetu.

Ne sumnjate zato što ste užasna osoba ili zato što ste manje duhovni od svih ostalih. Sumnjate jer ste čovek.

Ovo je važno, jer mnogi hrišćani na sumnju gledaju kao na neizreciv, odbojan greh. . . .

Bog nije stvorio Adama i Evu sa svim odgovorima na najteža životna pitanja. Umesto toga, omogućio im je prostor da istražuju, ispituju i uče. Negovao je baštu u kojoj bi misterija mogla koegzistirati zajedno sa verom. To znači da kada sumnjamo, to nije zato što smo razočarenje za Boga; to je zato što je sumnja prirodan odgovor na ograničenja našeg razumevanja. . . .

Vera nije obuzdavanje, nego mogućnost. Vera je bliskost koža na kožu, srodstvo, odnos. Ali da bismo stigli do toga, ponekad naša izvesnost treba da se razbije. Naši obrasci poremete. Naša pitanja ostanu bez odgovora. I baš tamo, u dubini odnosa, nailazimo ne na spisak religioznih klišea, nego na Ličnost. Prijateljstvo je rođeno.