Kada vera oslabi: 10 dana pronalaženja Boga u senci sumnjeUzorak

Šta ako nisam u pravu?

Neki to pitanje tumače kao napad na veru. Ali šta ako je ovaj trenutak najveća prilika za veru? Možda treba da budemo izazvani kako bi se naša mišljenja i uverenja mogla ispitati i obnoviti. Možda su pritisci koje osećamo kao sledbenici Isusa, u stvari negovanje milosti za one koji se bore da veruju, i stvaranje prostora za rast življe, kulturološki angažovane vere. 

Istorijski gledano, Božiji ljudi su pronalazili svoj glas dok su bili u izgnanstvu. Na taj način je dobar deo Biblije napisan. Tako počinju revolucije. Identitet se rađa u agoniji isključenosti. A kada se otkrije identitet, jedinstvenost, drugost i lepota njegovog kontra-narativa privlači neverujući svet nazad ka sebi.

Ako je to tačno, to znači da ne moramo da paničimo kada nam svet baci sumnju u lice. Nema čega da se plašiš. I nema čega da se plašiš kada naiđeš na sumnju bilo koje vrste ili iz bilo kog izvora. Bilo da se radi o pritiscima kulture, tragičnim okolnostima života, fluktuacijama emocija, rastućim bolovima duhovnog formiranja ili nekim skrivenim unutrašnjim strahom, kada sumnja prekine tvoje putovanje, moraš ceniti njen potencijal da te pokrene napred na način na koji nikada ranije nije.

Sumnja nije kraj priče; to je neizvesnost u njoj. Sumnja je neočekivana misterija; nerešeno, dugotrajno pitanje. Sumnja je kada si čvrsto na ivici svog sedišta, nepojedene kokice su u tvojim otvorenim ustima, hvataš komšiju za ruku, ne možeš da odvojiš pogled od ekrana iako želiš da to možeš.

Sumnja te pritiska da preispitaš priču svog života. Koje su tvoje vrednosti? U šta stvarno veruješ? U kom pravcu želiš da ideš? Poput vode između dve obale, sumnja stvara prostor za različite ishode. Možeš plivati prema Bogu ili se udaljavati od Njega. Možeš posegnuti ka veri ili neveri. Izbor je na tebi. Sumnja je u suštini neutralna; ono što ti uradiš sa njom, to se računa.