Kada vera oslabi: 10 dana pronalaženja Boga u senci sumnjeUzorak

Jadikovka je krik srca koje je razbijeno, sirovo i uveliko neizlečeno. Zagleda se u patnju, izlomljena je zbog svojih odrpanih ivica, tetura, plače i vapi za pravdom. Ona se opire plitkim, upakovanim, pojednostavljenim odgovorima. Zahteva žestoku autentičnost i ne plaši se pitanja na koja se ne može odgovoriti.  

Jadikovka je pesma duše koja sumnja.

Međutim, mi živimo u dobu kada su jadikovke pale na niske grane. Ne znamo kako da se nosimo sa tugom. Više volimo poricanje. Mi smo nacija koja troši najviše lekova ikada. Slike i priče o patnji nas uznemiravaju. Ukočeni smo od zabave i digitalizovanih smetnji. Opijeni smo udobnošću. A onda, kada muka otvori nasilna pitanja o Bogu i životu, mi to potiskujemo i prikrivamo. Ali to ne može da funkcioniše jako dugo. Poput reke koja izlazi na svoje obale, možemo poricati ili nastojati da obuzdamo nadolazeću poplavu ili naučimo kako da živimo u dubljim vodama.

Sveto pismo je prožeto pričama o muškaracima i ženama koji su upravo to uradili. Videli su šta se dešava oko njih, imenovali nepravdu i zavapili da Bog objasni. David je vrisnuo: „Dokle, Gospode?“ (Psalam 13:1). Jeremija, shrvan ugnjetavanjem kome je bio svedok, preklinjao je Boga da interveniše. Job je očajavao. Jakov se rvao. Mojsije je izazvao. Abraham je sumnjao. Marija je upitala. Isus je plakao.

Jadikovka nije antiteza veri; tako vera izgleda kada se približi tuzi. Što strastvenije verujemo u Božiju dobrotu, to strasnije protestujemo kada je njegova dobrota zatamnjena.

Zato je Isus plakao na grobu svog prijatelja.

U redu je da damo oduška našoj usamljenosti. U redu je da uzvikujemo naše žalbe. U redu je biti ljut.

U redu je da nemaš sve odgovore.

Bog još uvek trči ka nama, grli nas i plače sa nama. A onda kroz suze primetimo da onaj koji plače ima ožiljke na rukama. Telo mu je slomljeno. Njegovo lice unakaženo.

Shvatamo da je i On patio.