1. Mojsijeva 42:9-38
1. Mojsijeva 42:9-38 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Тада се Јосиф сети својих снова о њима и рече им: „Ви сте уходе! Дошли сте да видите слабе тачке ове земље!” Они одговорише: „Нисмо, господару! Слуге су твоје дошле да купе храну. Сви смо синови једног човека, поштени људи. Никад слуге твоје нису биле уходе!” Он им рече: „Није тачно. Дошли сте да видите слабе тачке ове земље.” Они рекоше: „Нас, твојих слуга, беше дванаесторо браће, синови једног човека у земљи хананској. Ено, најмлађи је сада код оца нашег, а једнога више нема.” Јосиф им рече: „Као што рекох, ви сте уходе! Овако ћу проверити: тако жив био фараон, нећете отићи ако ваш најмлађи брат не дође овамо! Пошаљите једнога од вас да доведе вашег брата, а вас ћу затворити. Тако ћу проверити да ли су ваше речи истините. Ако нису, тако жив био фараон, ви сте уходе!” Потом их затвори на три дана. Трећег дана рече им Јосиф: „Ако вам је живот мио, урадите следеће, јер се ја Бога бојим. Ако сте поштени, нека један од вас остане у затвору, а ви идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. Затим ми доведите свог најмлађег брата да се обистине ваше речи и да не изгинете.” Они пристадоше на то. Они рекоше један другом: „Заиста се огрешисмо о свог брата. Гледали смо његову муку док нас је преклињао, али се оглушисмо. Зато нас је снашло ово зло.” Рувим им одговори и рече: „Зар вам нисам говорио: ‘Немојте да се огрешите о дечака’, али ме не послушасте. Сада нас стиже његова крв.” Они нису знали да их Јосиф разуме јер су с њим говорили преко тумача. Он се удаљи од њих и заплака. Потом се врати и разговараше с њима. Онда изабра Симеуна између њих и свеза га на њихове очи. Затим нареди Јосиф да им вреће напуне житом, стави и новац њихов у вреће и даде им и храну за пут. Тако би учињено. Они натоварише жито на своје магарце и кренуше. На преноћишту један од њих отвори своју врећу да нахрани магарца и виде свој новац на врху вреће. Он рече браћи својој: „Мој новац је враћен, ево га у врећи!” Њима срце задрхта, гледаху један другог уплашени и рекоше: „Шта нам Бог то учини?” Кад су дошли оцу своме у земљу хананску, испричаше му све шта им се догодило. Рекоше: „Грубо је говорио с нама човек који управља оном земљом и прогласио нас уходама. Ми смо му рекли да смо поштени људи и да никад нисмо били уходе, да нас је било дванаесторо браће, синова оца нашег. Једнога нема, а најмлађи је сада с нашим оцем у земљи хананској. Међутим, тај човек који заповеда у оној земљи рече нам: ‘Овако ћу сазнати да ли сте поштени људи, оставите једног брата код мене, а ви остали узмите шта треба за ваше изгладнеле породице и идите. После ми доведите свог најмлађег брата да се уверим да нисте уходе, него поштени људи. Онда ћу вам вратити вашег брата и моћи ћете слободно да путујете земљом.’” Кад су изручивали своје вреће, гле, сваки нађе у врећи својој новац и уплашише се и они и отац њихов. Тада им рече Јаков, отац њихов: „Узимате ми децу! Јосифа нема, Симеуна нема, а хоћете да узмете Венијамина! Све се на мене свалило.” Тада Рувим рече своме оцу: „Два сина моја убиј ако ти га не доведем натраг. Дај га у моје руке и ја ћу ти га вратити!” Он одговори: „Мој син неће ићи с вама. Брат његов је мртав и остао је сам. Ако би му се десило какво зло на путу на који ћете поћи, спустили бисте моју седу главу уцвељену к покојницима.”
1. Mojsijeva 42:9-38 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Он се сети и снова које је сањао о њима. »Ви сте уходе!« рече им. »Дошли сте да извидите слаба места ове земље!« »Не, господару«, одговорише они. »Ми, твоје слуге, дошли смо да купимо хране. Сви смо ми синови једног човека. Ми, твоје слуге, поштени смо људи, а не уходе.« »Не«, рече им он, »дошли сте да извидите слаба места ове земље.« А они рекоше: »Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће, синова једног човека из Ханаана. Најмлађи је остао с оцем, а једнога више нема.« Јосиф им рече: »Тако је како сам вам рекао: ви сте уходе! Овако ћу вас проверити: Тако ми фараона живога, нећете отићи одавде ако ваш најмлађи брат не дође овамо. Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата, а остали ће у тамницу. Тако ћу проверити ваше речи и видети да ли сте рекли истину. Ако нисте, тако ми фараона живога, онда сте уходе!« И све их затвори на три дана. Трећега дана Јосиф им рече: »Учините овако, и остаћете у животу, јер се бојим Бога: Ако сте поштени људи, нека један од вас остане у затвору, а остали нека однесу жито вашим изгладнелим укућанима. Онда ми доведите свог најмлађег брата, да се тако потврди истинитост ваших речи и да не погинете.« И они пристадоше. »Ово нас је сигурно стигла казна због нашег брата«, рекоше један другом. »Гледали смо како се мучи док нас је преклињао за милост, али га нисмо услишили. Због тога нас је снашла ова невоља.« А Рувим рече: »Зар вам нисам рекао да се не огрешите о дечака? Али нисте хтели да ме слушате. Сада морамо да положимо рачун за његов живот.« Нису знали да их Јосиф разуме, јер су с њим разговарали преко тумача. Он се окрену од њих и заплака, а онда се опет окрену према њима и настави с њима да разговара. Издвоји Симеона између њих и нареди да га пред њиховим очима вежу. Потом Јосиф заповеди да им џакове напуне житом, да сваком од њих у џак ставе његов новац и да им дају све што им треба за пут. Када је тако учињено, они натоварише жито на своје магарце и одоше. Када је у коначишту један од њих отворио свој џак да нахрани свога магарца, а оно – одозго у џаку новац! »Новац ми је враћен!« викну он својој браћи. »Ево га у мом џаку!« А њима се срце следи, па дрхтећи рекоше један другом: »Шта нам то Бог учини?« Када су стигли свом оцу Јакову у Ханаан, испричаше му све што им се догодило. »Човек који је господар оне земље разговарао је с нама строго и оптужио нас да уходимо земљу, али ми смо му рекли: ‚Поштени смо људи, нисмо уходе. Било нас је дванаесторо браће, синова једног оца. Једног више нема, а најмлађи је сада с нашим оцем у Ханаану.‘ Тада нам господар земље рече: ‚Овако ћу знати да сте поштени људи: једног брата оставите овде код мене, узмите храну за своје изгладнеле укућане, па идите. Онда ми доведите свог најмлађег брата, и знаћу да нисте уходе, него поштени људи. После тога ћу вам вратити вашег брата и моћи ћете слободно да се крећете земљом.‘« Како су празнили своје џакове, сваки нађе своју кесу с новцем. Када су они и њихов отац видели кесе с новцем, уплашише се. Њихов отац Јаков им рече: »Због вас ћу остати без деце. Јосифа више нема, нема ни Симеона, а сад хоћете и Венијамина да одведете. Све се заверило против мене!« Тада Рувим рече оцу: »Убиј моја два сина ако ти га не доведем назад. Повери га мени, и ја ћу ти га довести назад.« Али Јаков рече: »Мој син неће с вама, јер брат му је мртав и само је још он остао. Ако га на путу на који идете задеси неко зло, отераћете моју седу главу тужну у Шеол.«
1. Mojsijeva 42:9-38 Novi srpski prevod (NSPL)
Tada se Josif setio svojih snova koje je sanjao o njima, pa im je rekao: „Vi ste uhode! Došli ste da izvidite gde je zemlja najslabija.“ Oni odgovoriše: „Ne, gospodaru! Tvoje sluge su došle da kupe hrane. Svi mi smo sinovi jednog čoveka. Tvoje sluge su pošteni ljudi, a ne uhode.“ „Ne, nego ste uhode – tvrdio je Josif. Došli ste da izvidite gde je zemlja najslabija.“ Ali oni mu rekoše: „Nas, tvojih slugu, bilo je dvanaestoro braće. Sinovi smo jednog čoveka u hananskoj zemlji. Eno, najmlađi je sad s našim ocem, a jednoga više nema.“ No, Josif im je ponovo rekao: „Onako je kako sam rekao: vi ste uhode!“ Ovako ću vas proveriti: „Tako mi faraona, nećete otići odavde ako ovamo ne dođe vaš najmlađi brat. Pošaljite jednog od vas da dovede vašeg brata. Vi ostali ćete ostati u pritvoru i biti ispitani da se proveri da li govorite istinu ili ne. Inače, tako mi faraona, vi ste uhode.“ Potom ih je bacio u zatvor na tri dana. Trećeg dana im je rekao: „Ja sam čovek koji se boji Boga. Zato učinite ovo što kažem i ostaćete u životu. Ako ste pošteni, neka jedan od vas braće ostane u zatvoru. Vi ostali idite i odnesite žito svojim izgladnelim porodicama. Potom dovedite svog najmlađeg brata, da se potvrdi istinitost vaših reči, te da ne umrete.“ Tako su i učinili. Oni, zatim, rekoše jedan drugome: „Zaista smo krivi zbog našeg brata. Gledali smo njegovu patnju dok nas je molio za milost, ali ga nismo slušali. Zato nas je i snašla ova nevolja.“ Ruvim im odvrati: „Nisam li vam rekao: ’Ne ogrešujte se o dečaka!’? Ali vi me niste slušali. Evo, sad se traži odgovornost za njegovu krv!“ Oni nisu znali da ih Josif razume, jer je govorio s njima preko prevodioca. Tada se Josif udaljio od njih i zaplakao. Kad se vratio, ponovo je razgovarao s njima. Onda je izdvojio Simeuna između njih i naredio da ga svežu na njihove oči. Josif je, potom, naredio da im napune žito u vreće, da im se vrati njihov novac u vreće, svakome posebno, te da im se da hrana za put. Tako im je i bilo učinjeno. Natovare oni tako žito na svoje magarce i odu. No, u prenoćištu, jedan od njih otvori svoju vreću da nahrani svog magarca i ugleda svoj novac kako odozgo stoji u vreći. Tada ovaj reče svojoj braći: „Moj novac je vraćen! Evo, tu je u mojoj vreći!“ Njima se oduzme srce. Tresući se, pitali su jedan drugoga: „Šta nam je to Bog uradio?“ Kad su došli k svome ocu Jakovu u Hanan, ispričali su mu sve što im se desilo. Rekli su mu: „Čovek koji je gospodar zemlje je grubo govorio s nama i optužio nas da smo uhode. Ali mi smo mu rekli: ’Pošteni smo, nismo uhode. Bilo nas je dvanaestoro braće; sinovi smo jednog oca. Jednoga više nema, a najmlađi je sad sa ocem u Hananu.’ Tada nam je taj čovek, gospodar zemlje, rekao: ’Ovako ću znati da ste pošteni: ostavite jednog brata tu sa mnom, a vi ostali uzmite žito za vaše izgladnele porodice, pa idite. Zatim dovedite svog najmlađeg brata, pa ću znati da niste uhode, nego pošteni ljudi. Tada ću vam vratiti vašeg brata, pa ćete moći da trgujete po zemlji.’“ Ali dok su praznili svoje vreće, svaki od njih u svojoj vreći nađe svoju kesu sa novcem. Kad su oni i njihov otac ugledali kese sa novcem, uplašili su se. „Ostavljate me bez dece! – reče im njihov otac Jakov. Josifa nema, Simeuna nema, a sad i Venijamina hoćete da odvedete. Sve se urotilo protiv mene!“ Tada Ruvim reče svome ocu: „Možeš da usmrtiš moja dva sina ako ti ga ne dovedem natrag. Poveri ga meni i ja ću ti ga vratiti.“ Ali Jakov reče: „Neće moj sin sići s vama! Njegov brat je mrtav, i on je ostao sam. Ako bi mu se desila nesreća na putu na koji polazite, onda biste moju sedu glavu u tuzi svalili u Svet mrtvih.“
1. Mojsijeva 42:9-38 Нови српски превод (NSP)
Тада се Јосиф сетио својих снова које је сањао о њима, па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ Они одговорише: „Не, господару! Твоје слуге су дошле да купе хране. Сви ми смо синови једног човека. Твоје слуге су поштени људи, а не уходе.“ „Не, него сте уходе – тврдио је Јосиф. Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ Али они му рекоше: „Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће. Синови смо једног човека у хананској земљи. Ено, најмлађи је сад с нашим оцем, а једнога више нема.“ Но, Јосиф им је поново рекао: „Онако је како сам рекао: ви сте уходе!“ Овако ћу вас проверити: „Тако ми фараона, нећете отићи одавде ако овамо не дође ваш најмлађи брат. Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата. Ви остали ћете остати у притвору и бити испитани да се провери да ли говорите истину или не. Иначе, тако ми фараона, ви сте уходе.“ Потом их је бацио у затвор на три дана. Трећег дана им је рекао: „Ја сам човек који се боји Бога. Зато учините ово што кажем и остаћете у животу. Ако сте поштени, нека један од вас браће остане у затвору. Ви остали идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. Потом доведите свог најмлађег брата, да се потврди истинитост ваших речи, те да не умрете.“ Тако су и учинили. Они, затим, рекоше један другоме: „Заиста смо криви због нашег брата. Гледали смо његову патњу док нас је молио за милост, али га нисмо слушали. Зато нас је и снашла ова невоља.“ Рувим им одврати: „Нисам ли вам рекао: ’Не огрешујте се о дечака!’? Али ви ме нисте слушали. Ево, сад се тражи одговорност за његову крв!“ Они нису знали да их Јосиф разуме, јер је говорио с њима преко преводиоца. Тада се Јосиф удаљио од њих и заплакао. Кад се вратио, поново је разговарао с њима. Онда је издвојио Симеуна између њих и наредио да га свежу на њихове очи. Јосиф је, потом, наредио да им напуне жито у вреће, да им се врати њихов новац у вреће, свакоме посебно, те да им се да храна за пут. Тако им је и било учињено. Натоваре они тако жито на своје магарце и оду. Но, у преноћишту, један од њих отвори своју врећу да нахрани свог магарца и угледа свој новац како одозго стоји у врећи. Тада овај рече својој браћи: „Мој новац је враћен! Ево, ту је у мојој врећи!“ Њима се одузме срце. Тресући се, питали су један другога: „Шта нам је то Бог урадио?“ Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: „Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете по земљи.’“ Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. „Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“ Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао сам. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“
1. Mojsijeva 42:9-38 Sveta Biblija (SRP1865)
I opomenu se Josif sanova koje je snio za njih; i reèe im: vi ste uhode; došli ste da vidite gdje je zemlja slaba. A oni mu rekoše: nijesmo, gospodaru; nego sluge tvoje doðoše da kupe hrane. Svi smo sinovi jednoga èovjeka, pošteni ljudi, nigda nijesu sluge tvoje bile uhode. A on im reèe: nije istina, nego ste došli da vidite gdje je zemlja slaba. A oni rekoše: nas je bilo dvanaest braæe, sluga tvojih, sinova jednoga èovjeka u zemlji Hananskoj; i eno, najmlaði je danas kod oca našega, a jednoga nema više. A Josif im reèe: kažem ja da ste vi uhode. Nego hoæu da se uvjerim ovako: tako živ bio Faraon, neæete izaæi odavde dokle ne doðe amo najmlaði brat vaš. Pošljite jednoga izmeðu sebe neka dovede brata vašega, a vi æete ostati ovdje u tamnici, pa æu vidjeti je li istina što govorite; inaèe ste uhode, tako živ bio Faraon! I zatvori ih u tamnicu na tri dana. A treæi dan reèe im Josif: ako ste radi životu, ovo uèinite, jer se ja Boga bojim: Ako ste pošteni ljudi, jedan brat izmeðu vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim. Pa onda dovedite k meni najmlaðega brata svojega da se posvjedoèe rijeèi vaše i da ne izginete. I oni uèiniše tako. I rekoše jedan drugom: doista se ogriješismo o brata svojega, jer vidjesmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato doðe na nas ova muka. A Ruvim odgovori im govoreæi: nijesam li vam govorio: nemojte se griješiti o dijete? ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova. A oni ne znadijahu da ih Josif razumije, jer se s njim razgovarahu preko tumaèa. A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzev izmeðu njih Simeuna veza ga pred njima. I zapovjedi Josif da im naspu vreæe žita, pa i novce što je koji dao da metnu svakome u vreæu, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi uèinjeno. I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše. A jedan od njih otvoriv svoju vreæu da nahrani magarca svojega u jednoj gostionici, vidje novce svoje ozgo u vreæi. I reèe braæi svojoj: ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreæi. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreæi jedan drugome: što nam to uèini Bog? I došavši k Jakovu ocu svojemu u zemlju Hanansku, pripovjediše mu sve što im se dogodi, govoreæi: Oštro govoraše s nama èovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji, i doèeka nas kao uhode. A kad mu rekosmo: mi smo pošteni ljudi, nigda nijesmo bili uhode; Bilo nas je dvanaest braæe, sinova oca našega; jednoga veæ nema, a najmlaði je danas kod oca našega u zemlji Hananskoj; Reèe nam èovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji: ovako æu doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednoga izmeðu sebe ostavite kod mene, a što vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite. Poslije dovedite k meni brata svojega najmlaðega, da se uvjerim da nijeste uhode nego pošteni ljudi; brata æu vam vratiti, i moæi æete trgovati po ovoj zemlji. A kad izruèivahu vreæe svoje, gle, svakome u vreæi bjehu u zavežljaju novci njegovi; i vidjevši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im. I reèe im Jakov otac njihov: potrste mi djecu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoæete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me. A Ruvim progovori i reèe ocu svojemu: dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja æu ti ga opet dovesti. A on reèe: neæe iæi sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji æete iæi, svalili biste me stara s tugom u grob.