1. Мојсијева 42:9-38

Он се сети и снова које је сањао о њима. »Ви сте уходе!« рече им. »Дошли сте да извидите слаба места ове земље!« »Не, господару«, одговорише они. »Ми, твоје слуге, дошли смо да купимо хране. Сви смо ми синови једног човека. Ми, твоје слуге, поштени смо људи, а не уходе.« »Не«, рече им он, »дошли сте да извидите слаба места ове земље.« А они рекоше: »Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће, синова једног човека из Ханаана. Најмлађи је остао с оцем, а једнога више нема.« Јосиф им рече: »Тако је како сам вам рекао: ви сте уходе! Овако ћу вас проверити: Тако ми фараона живога, нећете отићи одавде ако ваш најмлађи брат не дође овамо. Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата, а остали ће у тамницу. Тако ћу проверити ваше речи и видети да ли сте рекли истину. Ако нисте, тако ми фараона живога, онда сте уходе!« И све их затвори на три дана. Трећега дана Јосиф им рече: »Учините овако, и остаћете у животу, јер се бојим Бога: Ако сте поштени људи, нека један од вас остане у затвору, а остали нека однесу жито вашим изгладнелим укућанима. Онда ми доведите свог најмлађег брата, да се тако потврди истинитост ваших речи и да не погинете.« И они пристадоше. »Ово нас је сигурно стигла казна због нашег брата«, рекоше један другом. »Гледали смо како се мучи док нас је преклињао за милост, али га нисмо услишили. Због тога нас је снашла ова невоља.« А Рувим рече: »Зар вам нисам рекао да се не огрешите о дечака? Али нисте хтели да ме слушате. Сада морамо да положимо рачун за његов живот.« Нису знали да их Јосиф разуме, јер су с њим разговарали преко тумача. Он се окрену од њих и заплака, а онда се опет окрену према њима и настави с њима да разговара. Издвоји Симеона између њих и нареди да га пред њиховим очима вежу. Потом Јосиф заповеди да им џакове напуне житом, да сваком од њих у џак ставе његов новац и да им дају све што им треба за пут. Када је тако учињено, они натоварише жито на своје магарце и одоше. Када је у коначишту један од њих отворио свој џак да нахрани свога магарца, а оно – одозго у џаку новац! »Новац ми је враћен!« викну он својој браћи. »Ево га у мом џаку!« А њима се срце следи, па дрхтећи рекоше један другом: »Шта нам то Бог учини?« Када су стигли свом оцу Јакову у Ханаан, испричаше му све што им се догодило. »Човек који је господар оне земље разговарао је с нама строго и оптужио нас да уходимо земљу, али ми смо му рекли: ‚Поштени смо људи, нисмо уходе. Било нас је дванаесторо браће, синова једног оца. Једног више нема, а најмлађи је сада с нашим оцем у Ханаану.‘ Тада нам господар земље рече: ‚Овако ћу знати да сте поштени људи: једног брата оставите овде код мене, узмите храну за своје изгладнеле укућане, па идите. Онда ми доведите свог најмлађег брата, и знаћу да нисте уходе, него поштени људи. После тога ћу вам вратити вашег брата и моћи ћете слободно да се крећете земљом.‘« Како су празнили своје џакове, сваки нађе своју кесу с новцем. Када су они и њихов отац видели кесе с новцем, уплашише се. Њихов отац Јаков им рече: »Због вас ћу остати без деце. Јосифа више нема, нема ни Симеона, а сад хоћете и Венијамина да одведете. Све се заверило против мене!« Тада Рувим рече оцу: »Убиј моја два сина ако ти га не доведем назад. Повери га мени, и ја ћу ти га довести назад.« Али Јаков рече: »Мој син неће с вама, јер брат му је мртав и само је још он остао. Ако га на путу на који идете задеси неко зло, отераћете моју седу главу тужну у Шеол.«