1. Mojsijeva 42:9-38

Tada se Josif setio svojih snova koje je sanjao o njima, pa im je rekao: „Vi ste uhode! Došli ste da izvidite gde je zemlja najslabija.“ Oni odgovoriše: „Ne, gospodaru! Tvoje sluge su došle da kupe hrane. Svi mi smo sinovi jednog čoveka. Tvoje sluge su pošteni ljudi, a ne uhode.“ „Ne, nego ste uhode – tvrdio je Josif. Došli ste da izvidite gde je zemlja najslabija.“ Ali oni mu rekoše: „Nas, tvojih slugu, bilo je dvanaestoro braće. Sinovi smo jednog čoveka u hananskoj zemlji. Eno, najmlađi je sad s našim ocem, a jednoga više nema.“ No, Josif im je ponovo rekao: „Onako je kako sam rekao: vi ste uhode!“ Ovako ću vas proveriti: „Tako mi faraona, nećete otići odavde ako ovamo ne dođe vaš najmlađi brat. Pošaljite jednog od vas da dovede vašeg brata. Vi ostali ćete ostati u pritvoru i biti ispitani da se proveri da li govorite istinu ili ne. Inače, tako mi faraona, vi ste uhode.“ Potom ih je bacio u zatvor na tri dana. Trećeg dana im je rekao: „Ja sam čovek koji se boji Boga. Zato učinite ovo što kažem i ostaćete u životu. Ako ste pošteni, neka jedan od vas braće ostane u zatvoru. Vi ostali idite i odnesite žito svojim izgladnelim porodicama. Potom dovedite svog najmlađeg brata, da se potvrdi istinitost vaših reči, te da ne umrete.“ Tako su i učinili. Oni, zatim, rekoše jedan drugome: „Zaista smo krivi zbog našeg brata. Gledali smo njegovu patnju dok nas je molio za milost, ali ga nismo slušali. Zato nas je i snašla ova nevolja.“ Ruvim im odvrati: „Nisam li vam rekao: ’Ne ogrešujte se o dečaka!’? Ali vi me niste slušali. Evo, sad se traži odgovornost za njegovu krv!“ Oni nisu znali da ih Josif razume, jer je govorio s njima preko prevodioca. Tada se Josif udaljio od njih i zaplakao. Kad se vratio, ponovo je razgovarao s njima. Onda je izdvojio Simeuna između njih i naredio da ga svežu na njihove oči. Josif je, potom, naredio da im napune žito u vreće, da im se vrati njihov novac u vreće, svakome posebno, te da im se da hrana za put. Tako im je i bilo učinjeno. Natovare oni tako žito na svoje magarce i odu. No, u prenoćištu, jedan od njih otvori svoju vreću da nahrani svog magarca i ugleda svoj novac kako odozgo stoji u vreći. Tada ovaj reče svojoj braći: „Moj novac je vraćen! Evo, tu je u mojoj vreći!“ Njima se oduzme srce. Tresući se, pitali su jedan drugoga: „Šta nam je to Bog uradio?“ Kad su došli k svome ocu Jakovu u Hanan, ispričali su mu sve što im se desilo. Rekli su mu: „Čovek koji je gospodar zemlje je grubo govorio s nama i optužio nas da smo uhode. Ali mi smo mu rekli: ’Pošteni smo, nismo uhode. Bilo nas je dvanaestoro braće; sinovi smo jednog oca. Jednoga više nema, a najmlađi je sad sa ocem u Hananu.’ Tada nam je taj čovek, gospodar zemlje, rekao: ’Ovako ću znati da ste pošteni: ostavite jednog brata tu sa mnom, a vi ostali uzmite žito za vaše izgladnele porodice, pa idite. Zatim dovedite svog najmlađeg brata, pa ću znati da niste uhode, nego pošteni ljudi. Tada ću vam vratiti vašeg brata, pa ćete moći da trgujete po zemlji.’“ Ali dok su praznili svoje vreće, svaki od njih u svojoj vreći nađe svoju kesu sa novcem. Kad su oni i njihov otac ugledali kese sa novcem, uplašili su se. „Ostavljate me bez dece! – reče im njihov otac Jakov. Josifa nema, Simeuna nema, a sad i Venijamina hoćete da odvedete. Sve se urotilo protiv mene!“ Tada Ruvim reče svome ocu: „Možeš da usmrtiš moja dva sina ako ti ga ne dovedem natrag. Poveri ga meni i ja ću ti ga vratiti.“ Ali Jakov reče: „Neće moj sin sići s vama! Njegov brat je mrtav, i on je ostao sam. Ako bi mu se desila nesreća na putu na koji polazite, onda biste moju sedu glavu u tuzi svalili u Svet mrtvih.“