Постање 42:9-38

Тада се Јосиф сети својих снова о њима и рече им: „Ви сте уходе! Дошли сте да видите слабе тачке ове земље!” Они одговорише: „Нисмо, господару! Слуге су твоје дошле да купе храну. Сви смо синови једног човека, поштени људи. Никад слуге твоје нису биле уходе!” Он им рече: „Није тачно. Дошли сте да видите слабе тачке ове земље.” Они рекоше: „Нас, твојих слуга, беше дванаесторо браће, синови једног човека у земљи хананској. Ено, најмлађи је сада код оца нашег, а једнога више нема.” Јосиф им рече: „Као што рекох, ви сте уходе! Овако ћу проверити: тако жив био фараон, нећете отићи ако ваш најмлађи брат не дође овамо! Пошаљите једнога од вас да доведе вашег брата, а вас ћу затворити. Тако ћу проверити да ли су ваше речи истините. Ако нису, тако жив био фараон, ви сте уходе!” Потом их затвори на три дана. Трећег дана рече им Јосиф: „Ако вам је живот мио, урадите следеће, јер се ја Бога бојим. Ако сте поштени, нека један од вас остане у затвору, а ви идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. Затим ми доведите свог најмлађег брата да се обистине ваше речи и да не изгинете.” Они пристадоше на то. Они рекоше један другом: „Заиста се огрешисмо о свог брата. Гледали смо његову муку док нас је преклињао, али се оглушисмо. Зато нас је снашло ово зло.” Рувим им одговори и рече: „Зар вам нисам говорио: ‘Немојте да се огрешите о дечака’, али ме не послушасте. Сада нас стиже његова крв.” Они нису знали да их Јосиф разуме јер су с њим говорили преко тумача. Он се удаљи од њих и заплака. Потом се врати и разговараше с њима. Онда изабра Симеуна између њих и свеза га на њихове очи. Затим нареди Јосиф да им вреће напуне житом, стави и новац њихов у вреће и даде им и храну за пут. Тако би учињено. Они натоварише жито на своје магарце и кренуше. На преноћишту један од њих отвори своју врећу да нахрани магарца и виде свој новац на врху вреће. Он рече браћи својој: „Мој новац је враћен, ево га у врећи!” Њима срце задрхта, гледаху један другог уплашени и рекоше: „Шта нам Бог то учини?” Кад су дошли оцу своме у земљу хананску, испричаше му све шта им се догодило. Рекоше: „Грубо је говорио с нама човек који управља оном земљом и прогласио нас уходама. Ми смо му рекли да смо поштени људи и да никад нисмо били уходе, да нас је било дванаесторо браће, синова оца нашег. Једнога нема, а најмлађи је сада с нашим оцем у земљи хананској. Међутим, тај човек који заповеда у оној земљи рече нам: ‘Овако ћу сазнати да ли сте поштени људи, оставите једног брата код мене, а ви остали узмите шта треба за ваше изгладнеле породице и идите. После ми доведите свог најмлађег брата да се уверим да нисте уходе, него поштени људи. Онда ћу вам вратити вашег брата и моћи ћете слободно да путујете земљом.’” Кад су изручивали своје вреће, гле, сваки нађе у врећи својој новац и уплашише се и они и отац њихов. Тада им рече Јаков, отац њихов: „Узимате ми децу! Јосифа нема, Симеуна нема, а хоћете да узмете Венијамина! Све се на мене свалило.” Тада Рувим рече своме оцу: „Два сина моја убиј ако ти га не доведем натраг. Дај га у моје руке и ја ћу ти га вратити!” Он одговори: „Мој син неће ићи с вама. Брат његов је мртав и остао је сам. Ако би му се десило какво зло на путу на који ћете поћи, спустили бисте моју седу главу уцвељену к покојницима.”