Dela apostolska 27:1-38
Dela apostolska 27:1-38 Novi srpski prevod (NSPL)
Kada je bilo odlučeno da otplovimo u Italiju, Pavla i neke druge zatvorenike predali su na čuvanje kapetanu carske čete koji se zvao Julije. Ukrcali smo se u jednu adramitsku lađu, koja je trebalo da plovi u azijske luke, i otplovili. Sa nama je bio Aristarh, Makedonac iz Soluna. Sutradan smo pristali u Sidonu. Kapetan Julije se ljubazno ophodio prema Pavlu i dopustio mu da poseti svoje prijatelje, da bi se pobrinuli za njegove potrebe. Kad smo otišli odande, plovili smo u zavetrini Kipra, jer su duvali protivni vetrovi. Preplovivši more duž obala Kilikije i Pamfilije, stigli smo u Miru likijsku. Tu je kapetan našao lađu iz Aleksandrije koja je plovila za Italiju, te se ukrcasmo. Nekoliko dana smo plovili veoma sporo i jedva smo stigli do Knida. Pošto nam vetar nije dao da pristanemo, plovili smo pored Salmone, u zavetrini Krita. Ploveći s mukom uz obalu, stigli smo u mesto koje se zvalo „Dobra pristaništa“, blizu grada Laseje. Budući da je prošlo dosta vremena, a plovidba postala opasna, jer se i post već bio završio, Pavle ih je opominjao: „Ljudi – govorio im je – vidim da će ova plovidba biti opasna i da će biti velike štete, ne samo po tovar i lađu, nego i po naše živote.“ Međutim, kapetan je imao više poverenja u kormilara i vlasnika broda, nego u Pavla. Pošto luka nije bila pogodna da se prezimi, većina je odlučila da se otplovi dalje uz obalu, kako bi došli do Feniksa i tamo prezimili. To je bila kritska luka koja je bila otvorena prema jugozapadu i severozapadu. Duvao je blag južni vetar, pa su mislili da će ostvariti što su naumili. Podigli su sidro i zaplovili uz samu obalu Krita. Nije prošlo dugo, kadli sa Krita poče da duva jak olujni vetar zvani „Severoistočnjak“. Zahvatio je lađu koja nije mogla da se protivi vetru, pa smo morali da se prepustimo vetru da nas nosi. Ploveći, pak, u zavetrini nekog ostrva po imenu Klauda, s teškom mukom smo uspeli da zadržimo brodski čamac. Kada su ga podigli, upotrebili su pomoćna sredstva da podvežu lađu. Bojeći se da se ne nasuču na obalu Sirte, spustili su plutajuće sidro prepuštajući se vetru. Pošto nas je narednog dana oluja žestoko bacala, počeli su da izbacuju tovar. Trećeg dana su svojim rukama izbacili iz lađe brodsku opremu. Pošto se tokom mnogo dana ni sunce ni zvezde nisu pojavili, a snažna bura i dalje besnela, izgubili smo svaku nadu da ćemo se spasti. Kako već duže vreme niko nije ništa jeo, Pavle stade među njih i reče: „Ljudi, trebalo je mene poslušati i ne otiskivati se s Krita, jer bismo tako izbegli ovu nevolju i štetu. Sad vam, pak, savetujem da se obodrite, jer niko od vas neće izgubiti život, osim što će lađa potonuti. Prošle noći mi se ukazao anđeo Boga kome pripadam i kome služim, pa mi je rekao: ’Pavle, ne boj se, jer moraš doći pred cara u Rim. Bog će radi tebe sačuvati živote svih koji plove s tobom.’ Zato se razvedrite, jer verujem Bogu da će biti onako kako mi je rečeno. Ipak, moramo da se nasučemo na neko ostrvo.“ U noći četrnaestog dana od kako nas je oluja nosila po Adriji, negde oko ponoći, mornari naslutiše da se približava neko kopno. Bacili su visak za merenje dubine i utvrdili da dubina mora iznosi trideset sedam metara. Kada su ga bacili malo dalje, utvrdili su da ima dvadeset sedam metara. Pošto smo se bojali da ne naletimo na podvodne grebene, bacili smo četiri sidra sa stražnje strane i molili se da svane. Mornari su pokušali da pobegnu, te su spustili čamac pod izgovorom da treba spustiti sidra s prednje strane lađe. Tada je Pavle rekao kapetanu i vojnicima: „Ako ovi ljudi ne ostanu na lađi, vi se ne možete spasti.“ Nato su vojnici posekli užad koja su držala čamac i pustili ga da padne. Kada je počelo da sviće, Pavle je zamolio sve da pojedu nešto: „Danas je četrnaesti dan koji provodite u iščekivanju i bez hrane, a da ništa niste okusili. Zato vas molim da pojedete nešto; to je za vaš opstanak, jer ni jednom od vas neće pasti dlaka s glave.“ Pošto je rekao ovo, uzeo je hleb i pred svima zahvalio Bogu. Zatim je prelomio hleb i počeo da jede. Tada su se svi ohrabrili, pa su se prihvatili hrane. Na lađi nas je bilo ukupno dve stotine sedamdeset šest ljudi. Kada su se nasitili, olakšali su brod izbacujući žito u more.
Dela apostolska 27:1-38 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
А кад је донета одлука да отпловимо у Италију, предадоше Павла и неке друге сужње капетану царске чете, по имену Јулије. Уђосмо тако у једну адрамитску лађу, која је имала да плови у азијска приморска места, те се одвезосмо. Аристарх, Македонац из Солуна, био је с нама. Другог дана стигосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом људски поступао, допусти му да оде до својих пријатеља да се ови постарају за њега. А кад се одвезосмо оданде, пловили смо у заветрини Кипра зато што смо имали противне ветрове. Пошто смо препловили море дуж обала Киликије и Памфилије, стигосмо у Миру ликијску. Онде је капетан нашао једну александријску лађу, која је пловила у Италију, те нас укрца у њу. Више дана пловили смо споро и једва смо дошли према Книду, па како нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне у заветрини Крита; пошто смо једва пловили уз обалу, дођосмо у једно место звано Добра пристаништа, у чијој близини је био град Ласеје. Како је пак прошло много времена, а пловидба већ била несигурна, јер је и пост већ био прошао, Павле им је препоручивао и говорио: „Људи, видим да ће пловидба бити с муком и великим губитком не само товара и лађе него и наших живота.” Али капетан је више веровао крмару и власнику лађе него ономе што је Павле говорио. Како ова лука није била погодна за зимовање, већина је одлучила да се отплови оданде – ако би некако било могућно дођи до критске луке Финикса, која је отворена према југозападу и северозападу, и онде презимити. А кад дуну јужни ветар, помислише да могу остварити своју намеру, дигоше котву и пловљаху покрај Крита. Али не задуго после тога дуну с Крита бурни ветар који се зове свероисточњак. Кад понесе лађу, која није могла да се противи ветру, предасмо се и тако нас је носио. Пловећи пак у заветрини једног малог острва које се зове Клауда, једва смо могли да се дочепамо чамца; подигоше га на лађу, употребише помоћна средства и подвезаше лађу. Но, бојећи се да не ударе у Сирту, спустише справу и тако су били даље ношени. Како нас је жестока бура захватила, сутрадан стадоше избацивати товар, а трећег дана својим рукама избацише бродски алат. Пошто се током више дана нису показивали ни сунце ни звезде, а снажна бура није попуштала, свака нада да ћемо се спасти најзад беше изгубљена. Пошто се већ дуже време остало без хране, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отпловити с Крита, па бисмо били поштеђени ове невоље и штете. И сад вас опомињем да будете спокојни, јер ниједан од вас неће изгубити живот; само ће лађа пропасти. Ове ноћи, наиме, стаде преда ме анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‘Павле, не бој се; ти мораш доћи пред цара! И ево, Бог ти је поклонио све који с тобом путују.’ Стога, људи, будите спокојни, јер верујем Богу да ће бити тако како ми је речено. Ми морамо наићи на неко острво.” А кад је наступила четрнаеста ноћ откако смо били ношени по Адрији, око поноћи лађари наслућиваху да им се нека земља приближава. Бацише висак за мерење дубине и нађоше двадесет хвати дубине, а мало даље бацише опет висак и нађоше петнаест хвати; бојећи се да не наиђемо на прудовита места, бацише четири котве са стражњег дела лађе и жељно очекиваху да се раздани. Како су пак лађари настојали да побегну с лађе и били спустили чамац у море под изговором да желе с предњег дела лађе да спусте котве, Павле рече капетану и војницима: „Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасити.” Тада војници одсекоше ужа на чамцу и пустише га да падне с лађе. А у свануће Павле замоли све да једу и рече: „Данас је четрнаести дан како ишчекујете и без јела проводите, не окусивши ништа. Стога вас молим да једете, јер је то за ваше спасење; а ниједном од вас неће длака с главе пасти.” То рече, узе хлеб и захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести. И сви посташе спокојни, па и сами једоше. А беше нас у лађи свега две стотине седамдесет и шест душа. А кад се наситише хране, олакшаше лађу избацујући пшеницу у море.
Dela apostolska 27:1-38 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије. Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе. Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу. Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја. Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње. »Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.« Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима. Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад. Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило. Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, а трећег дана избацише бродску опрему. Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. А већ дуго се није ни јело. Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. Само, треба да се насучемо на једно острво.« Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији, морнари наслутише да је копно близу, па бацише висак и измерише двадесет хвати дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати. Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване. Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.« Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне. Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.« И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.
Dela apostolska 27:1-38 Нови српски превод (NSP)
Када је било одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предали су на чување капетану царске чете који се звао Јулије. Укрцали смо се у једну адрамитску лађу, која је требало да плови у азијске луке, и отпловили. Са нама је био Аристарх, Македонац из Солуна. Сутрадан смо пристали у Сидону. Капетан Јулије се љубазно опходио према Павлу и допустио му да посети своје пријатеље, да би се побринули за његове потребе. Кад смо отишли оданде, пловили смо у заветрини Кипра, јер су дували противни ветрови. Препловивши море дуж обала Киликије и Памфилије, стигли смо у Миру ликијску. Ту је капетан нашао лађу из Александрије која је пловила за Италију, те се укрцасмо. Неколико дана смо пловили веома споро и једва смо стигли до Книда. Пошто нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне, у заветрини Крита. Пловећи с муком уз обалу, стигли смо у место које се звало „Добра пристаништа“, близу града Ласеје. Будући да је прошло доста времена, а пловидба постала опасна, јер се и пост већ био завршио, Павле их је опомињао: „Људи – говорио им је – видим да ће ова пловидба бити опасна и да ће бити велике штете, не само по товар и лађу, него и по наше животе.“ Међутим, капетан је имао више поверења у кормилара и власника брода, него у Павла. Пошто лука није била погодна да се презими, већина је одлучила да се отплови даље уз обалу, како би дошли до Феникса и тамо презимили. То је била критска лука која је била отворена према југозападу и северозападу. Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Клауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти. Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“ У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији, негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне. Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море.
Dela apostolska 27:1-38 Sveta Biblija (SRP1865)
I kao što bi odreðeno da idemo u Talijansku, predaše i Pavla i druge neke sužnje kapetanu, po imenu Juliju, od æesareve èete. A kad uðosmo u laðu Adramitsku da plovimo u Azijska mjesta, otiskosmo se; i s nama bješe Aristarh Maæedonac iz Soluna. I drugi dan doðosmo u Sidon. I Julije držaše Pavla lijepo, i dopusti mu da odlazi k svojijem prijateljima i da ga poslužuju. I odande odvezavši se doplovismo u Kipar, jer vjetrovi bijahu protivni. I preplovivši puèinu Kilikijsku i Pamfilijsku doðosmo u Miru Likijsku. I ondje našavši kapetan laðu Aleksandrijsku koja plovi u Talijansku, metnu nas u nju. I plovivši mnogo dana sporo, i jedva došavši prema Knidu, jer nam vjetar ne dadijaše, doplovismo pod Krit kod Salmone. I jedva se vozeæi pored kraja, doðosmo na jedno mjesto koje se zove Dobra Pristaništa, kod kojega blizu bješe grad Laseja. A pošto proðe mnogo vremena, i veæ plovljenje ne bijaše bez straha, jer i post veæ bješe prošao, svjetovaše Pavle Govoreæi im: ljudi! vidim da æe plovljenje biti s mukom i velikom štetom ne samo tovara i laðe nego i duša našijeh. Ali kapetan posluša veæma kormanoša i gospodara od laðe negoli Pavlove rijeèi. A ne buduæi pristanište zgodno za zimovnik, svjetovahu mnogi da se odvezu odande, ne bi li kako mogli doæi do Finika, i ondje da zimuju u pristaništu Kritskom, koje gleda k jugu i k zapadu. I kad dunu jug, mišljahu da im se volja ispuni, i podignuvši jedra plovljahu pokraj Krita. Ali ne zadugo potom dunu nasuprot njemu buran vjetar koji se zove Evroklidon. A kad se laða ote, i ne mogaše se vjetru protiviti, predadosmo je valovima i nošahu nas. A kad proðosmo mimo jedno ostrvo koje se zove Klauda, jedva mogosmo udržati èamac, Koji izvukavši, svakojako pomagahu, te ga privezasmo odozdo za laðu; a bojeæi se da ne udari na prud, spustismo jedra, i tako se plavljasmo. A kad nam veoma dosaðivaše bura sjutradan izbacivahu tovare. I u treæi dan svojima rukama izbacismo alat laðarski. A kad se ni sunce ni zvijezde za mnogo dana ne pokazaše, i bura ne mala navalila, bijaše propao sav nad da æemo se izbaviti. I kad se zadugo nije jelo, onda Pavle stavši preda njih reèe: trebaše dakle, o ljudi! poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, i ne imati ove muke i štete. I evo sad vas molim da budete dobre volje: jer nijedna duša od vas neæe propasti osim laðe; Jer u ovu noæ stade preda me anðeo Boga kojega sam ja i kome služim, Govoreæi: ne boj se, Pavle! valja ti doæi pred æesara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom. Zato ne bojte se, ljudi; jer vjerujem Bogu da æe tako biti kao što mi bi reèeno. Ali valja nam doæi na jedno ostrvo. A kad bi èetrnaesta noæ, i mi se u ponoæi plavljasmo po Adrijanskoj puèini, pomisliše laðari da se približuju k nekakvoj zemlji. I izmjerivši dubinu naðoše dvadeset hvati; i prošavši malo opet izmjeriše, i naðoše petnaest hvati. Onda bojeæi se da kako ne udare na prudovita mjesta baciše sa stražnjega kraja laðe èetiri lengera, pa se moljasmo Bogu da svane. A kad laðari gledahu da pobjegnu iz laðe, i spustiše èamac u more izgovarajuæi se kao da hoæe s prednjega kraja da spuste lengere, Reèe Pavle kapetanu i vojnicima: ako ovi ne ostanu u laði, vi ne možete živi ostati. Tada vojnici odrezaše uža na èamcu i pustiše ga te pade. A kad šæaše da svane, moljaše Pavle sve da jedu, govoreæi: èetrnaesti je dan danas kako èekate i ne jeduæi živite ništa ne okusivši. Zato vas molim da jedete: jer je to za vaše zdravlje. A ni jednome od vas dlaka s glave neæe otpasti. I rekavši ovo uze hljeb, i dade hvalu Bogu pred svima, i prelomivši stade jesti. Onda se svi razveselivši i oni jedoše. A u laði bijaše nas duša svega dvjesta i sedamdeset i šest. I nasitivši se jela, oblakšaše laðu izbacivši pšenicu u more.