Дела апостолска 27:1-38

Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете који се звао Јулије. Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе. Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу. Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја. Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње. »Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.« Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима. Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад. Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило. Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, а трећег дана избацише бродску опрему. Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. А већ дуго се није ни јело. Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. Само, треба да се насучемо на једно острво.« Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији, морнари наслутише да је копно близу, па бацише висак и измерише двадесет хвати дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати. Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване. Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.« Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне. Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.« И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.