Izabrani: Podsećaj se Evanđelja svaki danUzorak

Skoro mi je ispala knjiga iz ruku kad sam pročitao prevod reči "blagoslovljen" iz Biblije, po Dejvidu Bentliju Hartu. Čuveni pisac pojašnjava kako je reč "blagoslovljen" izgubila svoje značenje u današnjoj kulturi; danas se ona više koristi u smislu "srećni", ili "oni koji su imali sreće". Umesto toga, Hart tvrdi da bi stvarno značenje bilo mnogo bliže našoj reči blaženstvo ili stanje ushićenja i sreće. 

To je ono što je Bog uradio za nas u evanđelju: dao nam je svaki večni blagoslov koji možemo zamisliti, do tačke punog ushićenja! 

Naš je svakodnevni izbor, naša borba, hoćemo li se setiti toga, spoznati i živeti tu stvarnost. 

I to se ne zasniva na okolnostima. Zaista ne. Mladić po imenu Meiša me je to naučio na nezaboravan način. 

Meiša je bio izbeglica u ratom poharanoj zemlji. Njegovo selo i sve što je imao uništeno je od strane okupatorske vojske. Bio je prinuđen da bude nosač, nosio je vojnu opremu kroz kišovitu džunglu gledajući u cijev puške. Ličilo je na Isusovo vreme, kada su rimski vojnici prisiljavali ljude da nose njihovu opremu.  

A onda je jednog dana vojnik pod pretnjom puške naterao Meišu da razminira nagaznu minu. Mina je eksplodirala i Meiša je izgubio obe ruke i oba oka. Ostavili su ga misleći da je mrtav, a nije bio. 

Pre nekoliko godina, neko je sa njim podelio priču o Spasitelju paćeniku. Identifikovao se sa Bogom koji je znao njegovu bol. Njegov život se čudesno promenio. 

Meiša je bio toliko ushićen Evanđeljem da je imao pomagače koji su ga vodili od jednog do drugog izbegličkog kampa da podeli Evanđelje sa onima koji nisu čuli za Isusa. 

Meišina radost je zarazna. Puno je srećniji od većine ljudi koji mogu videti, imaju obe ruke, i koji ne žive na rubu opstanka u izbegličkom kampu. Njegova radost izvire iz njegove zahvalnosti za krst. Meiša zna da će za kratko vreme biti zauvek sa Hristom. 

Meiša to čini izlivajući ushićenje za evanđeljem usred izbegličkog kampa. On utelovljuje spise apostola Pavla koji je rekao: "Jer naša neznatna, trenutna nevolja, donosi nam večnu slavu koja je neizmerno nadmašuje." (2. Korinćanima 4,17).