Izabrani: Podsećaj se Evanđelja svaki danUzorak

Moj prijatelj Rajan podelio je priču o čoveku po imenu gospodin Bi, koji je bio profesoru na univerzitetu u Pekingu - poznatom kao "Kineski Harvard". On se pred grupom svojih studenata u učionici našalio na račun komunističke partije. Jedan student je to prijavio policiji. Sledećeg dana, policija mu je banula na vrata i odveden je u udaljeni, hladni komunistički zatvor, bez upozorenja i suđenja. 

To jutro probudio se kao profesor u jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu. Noć je dočekao kao zatvorenik. Kineski zatvori su u to vreme bili među najgorima na svetu, užasno legla boleština, torture i smrti. Gospodin Bi ubrzo je pao u depresiju i očajavanje. Depresija ga je već za nekoliko nedelja dovela do razmišljanja o samoubistvu. Jedno popodne, u oblaku tuge dovukao se do prozora svoje ćelije na osmom spratu. Kinezi nisu ugrađivali stakla na prozorske otvore na višim spratovima. Ko je želeo, mogao se baciti kroz njih. 

Srce gospodina Bija počelo je jače lupati kada je došao do prozora i počeo razmišljati da skoči. I tada se dogodilo. Čuo je tihi glas: "Ne. Ne idi. Ne idi." Seo je nasred svoje ćelije, očajan. 

Tu, na hladnom betonskom podu navrla su mu sećanja. Njegov prijatelj, profesor iz inostranstva koji je bio hrićanin, podelio je sa njim Evanđelje. Gospodin Bi se molio: "Isuse, ako si stvaran, daj mi oproštenje i mir za koji je moj prijatelj pričao da si obećao. Zauzvrat, daću ti svoj život i služiću ti. 

Pogledao je prema gore: " Nebo nikad nije bilo plavlje i sunce nikad blistavije kroz otvorenu rupu na prozoru, a ja sam u svom srcu osetio rastuću radost, kao nikad pre." 

Ovaj istaknuti profesor odbacio je svu svoju rezervisanost i povikao: "Imam svetlu budućnost u Isusu Hristu!" Čuvari su ga čuli i okrutno naredili da ućuti. Ali, njegova radost se nije mogla obuzdati. Nastavio je vikati sve dok nisu došli u ćeliju i pretukli ga. 

Osoba u zatvoru oslobođena verom u Evanđelje Isusa Hrista, slobodnija je od bilo koje osobe izvan zatvora, bez Evanđelja. 

Gospodin Bi je najzad pušten iz zatvora i započeo je nekoliko sirotišta u unutrašnjosti Kine, brinući se za siromašne, dovodeći mnoge ljude Hristu. Imao je svetlu budućnost u Isusu Kristu. Do današnjeg dana, njegova radost je zarazna, ako ga sretneš, možeš to osetiti. A on će ti reći da istu radost, koju je doživeo u zatvoru, ima do danas. 

Svako se ponekad oseća kao da je u sopstvenom zatvoru - zarobljenik svojih misli, navika, dela i dosadne prošlosti koja ne želi da ode. 

Evanđelje nas uči da je najgori od svih zatvora, naš sopstveni. Ćelije tog zatvora napravljene su od naših nesigurnosti, sa dubokom svešću da nešto iznutra nije u redu sa nama, da je nešto duboko slomljeno. Mi to nosimo sa sobom kao lance oko vrata. Takvo je stanje u kojem se nalaze svi ljudi. 

To će se promeniti samo ako se dogodi nešto drastično. 

Evanđelje je najdrastičnija mera. Ono je krvavi krst. Ono je Božije umiranje za nas. Ono je uništenje smrti kroz slavno vaskrsenje, da se pokaže Božija moć i ljubav kroz svu večnost. 

Pismo nas podseća da moramo obratiti pažnju na ono što smo čuli, posebno kada je reč o Evanđelju (Jevrejima 2,1). Najvažnija propoved koju ćeš ikada propovedati, jeste ona koju govoriš svom sopstvenom srcu, podsećajući ga svakoga dana: "Imam blistavu budućnost u Isusu Hristu."