Izabrani: Podsećaj se Evanđelja svaki danUzorak

Jedan od osnovnih načina vežbanja naše duše da voli Boga, jeste propovedati Evanđelje našim dušama. Što više tvoja duša vidi Hristov krst, više će zahvalnosti i divljenja izvirati u tebi. Čovek je stvoren da na žrtvu reaguje na taj način. A teško je zamisliti veću žrtvu od onoga što je Isus učinio. 

Ako putuješ svetom, jedna fraza je skoro univerzalo prepoznatljiva - u svim kulturama - to je poznati stih iz Psalma 103,1: "Blagosiljaj dušo moja Gospoda."

Hajde da analiziramo ovu frazu. David trenira svoju dušu propovedajući joj. David je govorio sopstvenoj duši kako da se oseća i kako da reaguje na Evanđelje: Dušo, blagosiljaj Gospoda, htela to ili ne. On nije samo ispevao lep stih; govorio je sebi, izazivao je svoju dušu na korak više. Pismo opisuje ovu naviku govoreći: "David se ohrabrio u Gospodu" (1. Samuilova 30,6). 

To je ta istinski izgubljena umetnost hrišćanstva, ta divna disciplina. Umesto da uzimaš znakove iz svog trenutnog raspoloženja, prevrtljive kulture, od ljudi oko sebe, ili, što je još tragičnije, sa društvenih mreža, pogledaj svoju dušu u oči, i reci joj da gleda na krst, na vaskrsenje. Naredi joj da upija Hristovu dobrotu, čija su izranjavljena i rascepana ramena podnela teret tvog greha. 

Ponekad dušu moraš bukvalno prisiliti da gleda. Jovan Krstitelj vikao je svemiru: "Evo!" ili "Morate gledati!" Rekao je: "Evo Jagnjeta Božijeg, koji uklanja grehe sveta!" (Jovan 1,29) Ovo je svakodnevna zapoved. Moramo gledati! Gledaj na krst na kojem je Isus patio za greh koji nikada nije učinio, tako da ti možeš uveliko uživati u pravednosti koju nikada nisi zaslužio. 

Evanđelje postaje hleb naš svagdašnji za dušu, jačajući naša srca. Puno je teže prigovarati, sažaljevati se ili biti teskoban, kada naša duša vidi krv kako teče iz trnjem razderanog i probodenog Hristovog lica. Zahvalnost se prirodno gradi u našim srcima kada ovo radimo tokom čitavog dana.