Dela apostolska 27:13-44
Dela apostolska 27:13-44 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
А кад дуну јужни ветар, помислише да могу остварити своју намеру, дигоше котву и пловљаху покрај Крита. Али не задуго после тога дуну с Крита бурни ветар који се зове свероисточњак. Кад понесе лађу, која није могла да се противи ветру, предасмо се и тако нас је носио. Пловећи пак у заветрини једног малог острва које се зове Клауда, једва смо могли да се дочепамо чамца; подигоше га на лађу, употребише помоћна средства и подвезаше лађу. Но, бојећи се да не ударе у Сирту, спустише справу и тако су били даље ношени. Како нас је жестока бура захватила, сутрадан стадоше избацивати товар, а трећег дана својим рукама избацише бродски алат. Пошто се током више дана нису показивали ни сунце ни звезде, а снажна бура није попуштала, свака нада да ћемо се спасти најзад беше изгубљена. Пошто се већ дуже време остало без хране, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отпловити с Крита, па бисмо били поштеђени ове невоље и штете. И сад вас опомињем да будете спокојни, јер ниједан од вас неће изгубити живот; само ће лађа пропасти. Ове ноћи, наиме, стаде преда ме анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‘Павле, не бој се; ти мораш доћи пред цара! И ево, Бог ти је поклонио све који с тобом путују.’ Стога, људи, будите спокојни, јер верујем Богу да ће бити тако како ми је речено. Ми морамо наићи на неко острво.” А кад је наступила четрнаеста ноћ откако смо били ношени по Адрији, око поноћи лађари наслућиваху да им се нека земља приближава. Бацише висак за мерење дубине и нађоше двадесет хвати дубине, а мало даље бацише опет висак и нађоше петнаест хвати; бојећи се да не наиђемо на прудовита места, бацише четири котве са стражњег дела лађе и жељно очекиваху да се раздани. Како су пак лађари настојали да побегну с лађе и били спустили чамац у море под изговором да желе с предњег дела лађе да спусте котве, Павле рече капетану и војницима: „Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасити.” Тада војници одсекоше ужа на чамцу и пустише га да падне с лађе. А у свануће Павле замоли све да једу и рече: „Данас је четрнаести дан како ишчекујете и без јела проводите, не окусивши ништа. Стога вас молим да једете, јер је то за ваше спасење; а ниједном од вас неће длака с главе пасти.” То рече, узе хлеб и захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести. И сви посташе спокојни, па и сами једоше. А беше нас у лађи свега две стотине седамдесет и шест душа. А кад се наситише хране, олакшаше лађу избацујући пшеницу у море. Кад се пак раздани, нису препознали земљу, али угледаше некакав залив с приступачном обалом, па одлучише да на њу натерају лађу, ако то буде могућно. Одрешише котве са свих страна и пустише их у море, истовремено олабавише ужа на крмама, па подигоше предње једро према ветру и пловљаху према обали. А кад наиђоше на један гребен који море запљускује са обе стране, насукаше лађу, тако да је њен предњи део насео и остао непокретан, а стражњи део се ломио од силине валова. Војници пак одлучише да побију сужње да не би који испливао и утекао. Капетан, међутим, желећи да сачува Павла, осујети њихову намеру: нареди да они који знају пливати први скоче у воду, те да изађу на земљу, а остали – једни на даскама, а други на било каквим предметима с лађе. И тако се догодило да су сви изашли на земљу.
Dela apostolska 27:13-44 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило. Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, а трећег дана избацише бродску опрему. Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. А већ дуго се није ни јело. Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. Само, треба да се насучемо на једно острво.« Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији, морнари наслутише да је копно близу, па бацише висак и измерише двадесет хвати дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати. Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване. Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.« Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне. Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.« И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море. Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу. Одвезаше сидра и пустише их у море, а истовремено олабавише ужад на крмама. Онда предње једро разапеше према ветру и запловише ка обали, али лађа налете на гребен и насука се. Прамац се заглави и остаде непокретан, а крма се ломила под силином таласа. Тада војници хтедоше да побију затворенике, да неки не би отпливао и побегао. Али капетан је хтео да спасе Павла, па осујети њихов наум. Он нареди да они који знају да пливају први скоче у море и изађу на обалу, а остали на даскама или олупинама лађе. Тако сви безбедно стигоше на копно.
Dela apostolska 27:13-44 Novi srpski prevod (NSPL)
Duvao je blag južni vetar, pa su mislili da će ostvariti što su naumili. Podigli su sidro i zaplovili uz samu obalu Krita. Nije prošlo dugo, kadli sa Krita poče da duva jak olujni vetar zvani „Severoistočnjak“. Zahvatio je lađu koja nije mogla da se protivi vetru, pa smo morali da se prepustimo vetru da nas nosi. Ploveći, pak, u zavetrini nekog ostrva po imenu Klauda, s teškom mukom smo uspeli da zadržimo brodski čamac. Kada su ga podigli, upotrebili su pomoćna sredstva da podvežu lađu. Bojeći se da se ne nasuču na obalu Sirte, spustili su plutajuće sidro prepuštajući se vetru. Pošto nas je narednog dana oluja žestoko bacala, počeli su da izbacuju tovar. Trećeg dana su svojim rukama izbacili iz lađe brodsku opremu. Pošto se tokom mnogo dana ni sunce ni zvezde nisu pojavili, a snažna bura i dalje besnela, izgubili smo svaku nadu da ćemo se spasti. Kako već duže vreme niko nije ništa jeo, Pavle stade među njih i reče: „Ljudi, trebalo je mene poslušati i ne otiskivati se s Krita, jer bismo tako izbegli ovu nevolju i štetu. Sad vam, pak, savetujem da se obodrite, jer niko od vas neće izgubiti život, osim što će lađa potonuti. Prošle noći mi se ukazao anđeo Boga kome pripadam i kome služim, pa mi je rekao: ’Pavle, ne boj se, jer moraš doći pred cara u Rim. Bog će radi tebe sačuvati živote svih koji plove s tobom.’ Zato se razvedrite, jer verujem Bogu da će biti onako kako mi je rečeno. Ipak, moramo da se nasučemo na neko ostrvo.“ U noći četrnaestog dana od kako nas je oluja nosila po Adriji, negde oko ponoći, mornari naslutiše da se približava neko kopno. Bacili su visak za merenje dubine i utvrdili da dubina mora iznosi trideset sedam metara. Kada su ga bacili malo dalje, utvrdili su da ima dvadeset sedam metara. Pošto smo se bojali da ne naletimo na podvodne grebene, bacili smo četiri sidra sa stražnje strane i molili se da svane. Mornari su pokušali da pobegnu, te su spustili čamac pod izgovorom da treba spustiti sidra s prednje strane lađe. Tada je Pavle rekao kapetanu i vojnicima: „Ako ovi ljudi ne ostanu na lađi, vi se ne možete spasti.“ Nato su vojnici posekli užad koja su držala čamac i pustili ga da padne. Kada je počelo da sviće, Pavle je zamolio sve da pojedu nešto: „Danas je četrnaesti dan koji provodite u iščekivanju i bez hrane, a da ništa niste okusili. Zato vas molim da pojedete nešto; to je za vaš opstanak, jer ni jednom od vas neće pasti dlaka s glave.“ Pošto je rekao ovo, uzeo je hleb i pred svima zahvalio Bogu. Zatim je prelomio hleb i počeo da jede. Tada su se svi ohrabrili, pa su se prihvatili hrane. Na lađi nas je bilo ukupno dve stotine sedamdeset šest ljudi. Kada su se nasitili, olakšali su brod izbacujući žito u more. Kada se razdanilo, nisu prepoznali kopno. Ipak, ugledali su neki zaliv sa pristupačnom obalom, gde su hteli da uplove brodom, ako to bude moguće. Odvezali su sidra i spustili ih u more. Istovremeno su olabavili užad na kormilima, podigli prednje jedro prema vetru i zaputili se ka obali. Međutim, naišli su na greben i nasukali se. Prednji deo broda je naseo i ostao nepokretan, dok se zadnji lomio pod udarima jakih talasa. Tada su vojnici naumili da pobiju zatvorenike kako ne bi koji isplivao i pobegao. Međutim, kapetan je želeo da spase Pavla, te im nije dozvolio da sprovedu svoju nameru. Naredio je da oni koji znaju da plivaju prvi skoče u vodu i domognu se kopna, a da ga se ostali domognu, ko na daskama, ko na ostacima lađe. Tako su se svi spasli došavši do kopna.
Dela apostolska 27:13-44 Нови српски превод (NSP)
Дувао је благ јужни ветар, па су мислили да ће остварити што су наумили. Подигли су сидро и запловили уз саму обалу Крита. Није прошло дуго, кадли са Крита поче да дува јак олујни ветар звани „Североисточњак“. Захватио је лађу која није могла да се противи ветру, па смо морали да се препустимо ветру да нас носи. Пловећи, пак, у заветрини неког острва по имену Клауда, с тешком муком смо успели да задржимо бродски чамац. Када су га подигли, употребили су помоћна средства да подвежу лађу. Бојећи се да се не насучу на обалу Сирте, спустили су плутајуће сидро препуштајући се ветру. Пошто нас је наредног дана олуја жестоко бацала, почели су да избацују товар. Трећег дана су својим рукама избацили из лађе бродску опрему. Пошто се током много дана ни сунце ни звезде нису појавили, а снажна бура и даље беснела, изгубили смо сваку наду да ћемо се спасти. Како већ дуже време нико није ништа јео, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отискивати се с Крита, јер бисмо тако избегли ову невољу и штету. Сад вам, пак, саветујем да се ободрите, јер нико од вас неће изгубити живот, осим што ће лађа потонути. Прошле ноћи ми се указао анђео Бога коме припадам и коме служим, па ми је рекао: ’Павле, не бој се, јер мораш доћи пред цара у Рим. Бог ће ради тебе сачувати животе свих који плове с тобом.’ Зато се разведрите, јер верујем Богу да ће бити онако како ми је речено. Ипак, морамо да се насучемо на неко острво.“ У ноћи четрнаестог дана од како нас је олуја носила по Адрији, негде око поноћи, морнари наслутише да се приближава неко копно. Бацили су висак за мерење дубине и утврдили да дубина мора износи тридесет седам метара. Када су га бацили мало даље, утврдили су да има двадесет седам метара. Пошто смо се бојали да не налетимо на подводне гребене, бацили смо четири сидра са стражње стране и молили се да сване. Морнари су покушали да побегну, те су спустили чамац под изговором да треба спустити сидра с предње стране лађе. Тада је Павле рекао капетану и војницима: „Ако ови људи не остану на лађи, ви се не можете спасти.“ Нато су војници посекли ужад која су држала чамац и пустили га да падне. Када је почело да свиће, Павле је замолио све да поједу нешто: „Данас је четрнаести дан који проводите у ишчекивању и без хране, а да ништа нисте окусили. Зато вас молим да поједете нешто; то је за ваш опстанак, јер ни једном од вас неће пасти длака с главе.“ Пошто је рекао ово, узео је хлеб и пред свима захвалио Богу. Затим је преломио хлеб и почео да једе. Тада су се сви охрабрили, па су се прихватили хране. На лађи нас је било укупно две стотине седамдесет шест људи. Када су се наситили, олакшали су брод избацујући жито у море. Када се разданило, нису препознали копно. Ипак, угледали су неки залив са приступачном обалом, где су хтели да уплове бродом, ако то буде могуће. Одвезали су сидра и спустили их у море. Истовремено су олабавили ужад на кормилима, подигли предње једро према ветру и запутили се ка обали. Међутим, наишли су на гребен и насукали се. Предњи део брода је насео и остао непокретан, док се задњи ломио под ударима јаких таласа. Тада су војници наумили да побију затворенике како не би који испливао и побегао. Међутим, капетан је желео да спасе Павла, те им није дозволио да спроведу своју намеру. Наредио је да они који знају да пливају први скоче у воду и домогну се копна, а да га се остали домогну, ко на даскама, ко на остацима лађе. Тако су се сви спасли дошавши до копна.
Dela apostolska 27:13-44 Sveta Biblija (SRP1865)
I kad dunu jug, mišljahu da im se volja ispuni, i podignuvši jedra plovljahu pokraj Krita. Ali ne zadugo potom dunu nasuprot njemu buran vjetar koji se zove Evroklidon. A kad se laða ote, i ne mogaše se vjetru protiviti, predadosmo je valovima i nošahu nas. A kad proðosmo mimo jedno ostrvo koje se zove Klauda, jedva mogosmo udržati èamac, Koji izvukavši, svakojako pomagahu, te ga privezasmo odozdo za laðu; a bojeæi se da ne udari na prud, spustismo jedra, i tako se plavljasmo. A kad nam veoma dosaðivaše bura sjutradan izbacivahu tovare. I u treæi dan svojima rukama izbacismo alat laðarski. A kad se ni sunce ni zvijezde za mnogo dana ne pokazaše, i bura ne mala navalila, bijaše propao sav nad da æemo se izbaviti. I kad se zadugo nije jelo, onda Pavle stavši preda njih reèe: trebaše dakle, o ljudi! poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, i ne imati ove muke i štete. I evo sad vas molim da budete dobre volje: jer nijedna duša od vas neæe propasti osim laðe; Jer u ovu noæ stade preda me anðeo Boga kojega sam ja i kome služim, Govoreæi: ne boj se, Pavle! valja ti doæi pred æesara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom. Zato ne bojte se, ljudi; jer vjerujem Bogu da æe tako biti kao što mi bi reèeno. Ali valja nam doæi na jedno ostrvo. A kad bi èetrnaesta noæ, i mi se u ponoæi plavljasmo po Adrijanskoj puèini, pomisliše laðari da se približuju k nekakvoj zemlji. I izmjerivši dubinu naðoše dvadeset hvati; i prošavši malo opet izmjeriše, i naðoše petnaest hvati. Onda bojeæi se da kako ne udare na prudovita mjesta baciše sa stražnjega kraja laðe èetiri lengera, pa se moljasmo Bogu da svane. A kad laðari gledahu da pobjegnu iz laðe, i spustiše èamac u more izgovarajuæi se kao da hoæe s prednjega kraja da spuste lengere, Reèe Pavle kapetanu i vojnicima: ako ovi ne ostanu u laði, vi ne možete živi ostati. Tada vojnici odrezaše uža na èamcu i pustiše ga te pade. A kad šæaše da svane, moljaše Pavle sve da jedu, govoreæi: èetrnaesti je dan danas kako èekate i ne jeduæi živite ništa ne okusivši. Zato vas molim da jedete: jer je to za vaše zdravlje. A ni jednome od vas dlaka s glave neæe otpasti. I rekavši ovo uze hljeb, i dade hvalu Bogu pred svima, i prelomivši stade jesti. Onda se svi razveselivši i oni jedoše. A u laði bijaše nas duša svega dvjesta i sedamdeset i šest. I nasitivši se jela, oblakšaše laðu izbacivši pšenicu u more. A kad bi dan ne poznavahu zemlje; nego ugledaše nekakav zaliv s pijeskom, na koji se dogovoriše, ako bude moguæe, da izvuku laðu. I podignuvši lengere vožahu se po moru, i odriješivši uža na krmama, i raširivši malo jedro prema vjetriæu koji duhaše, vožasmo se kraju. A kad doðosmo kao na jedan jezik, gdje se more kao razdjeljuje, nasadi se laða; i prednji kraj, koji se nasadi, osta tvrd da se ne može pomaknuti, a krma se razbijaše od sile valova. A vojnici se dogovoriše da pobiju sužnje, da koji ne ispliva i ne uteèe. Ali kapetan želeæi saèuvati Pavla zabrani njihov dogovor, i zapovjedi onima koji znadu plivati da iskoèe najprije, i da iziðu na zemlju; A ostali jedni na daskama a jedni na èemu od laðe. I tako iziðoše svi živi na zemlju.