Duvao je blag južni vetar, pa su mislili da će ostvariti što su naumili. Podigli su sidro i zaplovili uz samu obalu Krita. Nije prošlo dugo, kadli sa Krita poče da duva jak olujni vetar zvani „Severoistočnjak“. Zahvatio je lađu koja nije mogla da se protivi vetru, pa smo morali da se prepustimo vetru da nas nosi. Ploveći, pak, u zavetrini nekog ostrva po imenu Klauda, s teškom mukom smo uspeli da zadržimo brodski čamac. Kada su ga podigli, upotrebili su pomoćna sredstva da podvežu lađu. Bojeći se da se ne nasuču na obalu Sirte, spustili su plutajuće sidro prepuštajući se vetru. Pošto nas je narednog dana oluja žestoko bacala, počeli su da izbacuju tovar. Trećeg dana su svojim rukama izbacili iz lađe brodsku opremu. Pošto se tokom mnogo dana ni sunce ni zvezde nisu pojavili, a snažna bura i dalje besnela, izgubili smo svaku nadu da ćemo se spasti.
Kako već duže vreme niko nije ništa jeo, Pavle stade među njih i reče: „Ljudi, trebalo je mene poslušati i ne otiskivati se s Krita, jer bismo tako izbegli ovu nevolju i štetu. Sad vam, pak, savetujem da se obodrite, jer niko od vas neće izgubiti život, osim što će lađa potonuti. Prošle noći mi se ukazao anđeo Boga kome pripadam i kome služim, pa mi je rekao: ’Pavle, ne boj se, jer moraš doći pred cara u Rim. Bog će radi tebe sačuvati živote svih koji plove s tobom.’ Zato se razvedrite, jer verujem Bogu da će biti onako kako mi je rečeno. Ipak, moramo da se nasučemo na neko ostrvo.“
U noći četrnaestog dana od kako nas je oluja nosila po Adriji, negde oko ponoći, mornari naslutiše da se približava neko kopno. Bacili su visak za merenje dubine i utvrdili da dubina mora iznosi trideset sedam metara. Kada su ga bacili malo dalje, utvrdili su da ima dvadeset sedam metara. Pošto smo se bojali da ne naletimo na podvodne grebene, bacili smo četiri sidra sa stražnje strane i molili se da svane. Mornari su pokušali da pobegnu, te su spustili čamac pod izgovorom da treba spustiti sidra s prednje strane lađe. Tada je Pavle rekao kapetanu i vojnicima: „Ako ovi ljudi ne ostanu na lađi, vi se ne možete spasti.“ Nato su vojnici posekli užad koja su držala čamac i pustili ga da padne.
Kada je počelo da sviće, Pavle je zamolio sve da pojedu nešto: „Danas je četrnaesti dan koji provodite u iščekivanju i bez hrane, a da ništa niste okusili. Zato vas molim da pojedete nešto; to je za vaš opstanak, jer ni jednom od vas neće pasti dlaka s glave.“ Pošto je rekao ovo, uzeo je hleb i pred svima zahvalio Bogu. Zatim je prelomio hleb i počeo da jede. Tada su se svi ohrabrili, pa su se prihvatili hrane. Na lađi nas je bilo ukupno dve stotine sedamdeset šest ljudi. Kada su se nasitili, olakšali su brod izbacujući žito u more.
Kada se razdanilo, nisu prepoznali kopno. Ipak, ugledali su neki zaliv sa pristupačnom obalom, gde su hteli da uplove brodom, ako to bude moguće. Odvezali su sidra i spustili ih u more. Istovremeno su olabavili užad na kormilima, podigli prednje jedro prema vetru i zaputili se ka obali. Međutim, naišli su na greben i nasukali se. Prednji deo broda je naseo i ostao nepokretan, dok se zadnji lomio pod udarima jakih talasa. Tada su vojnici naumili da pobiju zatvorenike kako ne bi koji isplivao i pobegao. Međutim, kapetan je želeo da spase Pavla, te im nije dozvolio da sprovedu svoju nameru. Naredio je da oni koji znaju da plivaju prvi skoče u vodu i domognu se kopna, a da ga se ostali domognu, ko na daskama, ko na ostacima lađe. Tako su se svi spasli došavši do kopna.