Дела апостолска 27:13-44

А кад дуну јужни ветар, помислише да могу остварити своју намеру, дигоше котву и пловљаху покрај Крита. Али не задуго после тога дуну с Крита бурни ветар који се зове свероисточњак. Кад понесе лађу, која није могла да се противи ветру, предасмо се и тако нас је носио. Пловећи пак у заветрини једног малог острва које се зове Клауда, једва смо могли да се дочепамо чамца; подигоше га на лађу, употребише помоћна средства и подвезаше лађу. Но, бојећи се да не ударе у Сирту, спустише справу и тако су били даље ношени. Како нас је жестока бура захватила, сутрадан стадоше избацивати товар, а трећег дана својим рукама избацише бродски алат. Пошто се током више дана нису показивали ни сунце ни звезде, а снажна бура није попуштала, свака нада да ћемо се спасти најзад беше изгубљена. Пошто се већ дуже време остало без хране, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отпловити с Крита, па бисмо били поштеђени ове невоље и штете. И сад вас опомињем да будете спокојни, јер ниједан од вас неће изгубити живот; само ће лађа пропасти. Ове ноћи, наиме, стаде преда ме анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‘Павле, не бој се; ти мораш доћи пред цара! И ево, Бог ти је поклонио све који с тобом путују.’ Стога, људи, будите спокојни, јер верујем Богу да ће бити тако како ми је речено. Ми морамо наићи на неко острво.” А кад је наступила четрнаеста ноћ откако смо били ношени по Адрији, око поноћи лађари наслућиваху да им се нека земља приближава. Бацише висак за мерење дубине и нађоше двадесет хвати дубине, а мало даље бацише опет висак и нађоше петнаест хвати; бојећи се да не наиђемо на прудовита места, бацише четири котве са стражњег дела лађе и жељно очекиваху да се раздани. Како су пак лађари настојали да побегну с лађе и били спустили чамац у море под изговором да желе с предњег дела лађе да спусте котве, Павле рече капетану и војницима: „Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасити.” Тада војници одсекоше ужа на чамцу и пустише га да падне с лађе. А у свануће Павле замоли све да једу и рече: „Данас је четрнаести дан како ишчекујете и без јела проводите, не окусивши ништа. Стога вас молим да једете, јер је то за ваше спасење; а ниједном од вас неће длака с главе пасти.” То рече, узе хлеб и захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести. И сви посташе спокојни, па и сами једоше. А беше нас у лађи свега две стотине седамдесет и шест душа. А кад се наситише хране, олакшаше лађу избацујући пшеницу у море. Кад се пак раздани, нису препознали земљу, али угледаше некакав залив с приступачном обалом, па одлучише да на њу натерају лађу, ако то буде могућно. Одрешише котве са свих страна и пустише их у море, истовремено олабавише ужа на крмама, па подигоше предње једро према ветру и пловљаху према обали. А кад наиђоше на један гребен који море запљускује са обе стране, насукаше лађу, тако да је њен предњи део насео и остао непокретан, а стражњи део се ломио од силине валова. Војници пак одлучише да побију сужње да не би који испливао и утекао. Капетан, међутим, желећи да сачува Павла, осујети њихову намеру: нареди да они који знају пливати први скоче у воду, те да изађу на земљу, а остали – једни на даскама, а други на било каквим предметима с лађе. И тако се догодило да су сви изашли на земљу.