Knjiga o Jovu 29:11-25
Knjiga o Jovu 29:11-25 Novi srpski prevod (NSPL)
Blaženim me zvalo uho što me je slušalo, hvalilo me oko što me je gledalo; jer sam izbavljao ubogoga što ko bednik vapi, sirotoga bez pomoći. Stradalnikov blagoslov bio je na meni, a srcu sam udovice donosio pesmu. Pravednost bih uzimao, ona me je odevala; pravda mi je moja bila ko odeća i ko turban. Slepome sam oči bio, hromome sam noge bio. Otac sam bio ubogima, neznanca sam na sudu branio. Lomio sam vilice zlotvoru, iz usta mu žrtvu otimao. A pričao sam: ’U svome ću gnezdu da preminem, umnožiću dane poput peska. Moj je koren dosezao vodu, grane su moje preko noći rosne; Moja je slava u meni sveža, u ruci je mojoj uvek mlad luk.’ Čekali su ljudi da me čuju, ćutali bi da čuju moj savet. Posle moje reči nisu uzvraćali, po njima bi moj govor kapao. Ko na kišu čekali bi na me, usta svoja otvarali kao da sam dažd prolećni. Verovali ne bi kad bih im se nasmejao i vedrinu mog lica nisu potamnili. Put sam im birao, poput kneza sam sedeo; bio sam kao car među četama, kao onaj što žalosne teši.
Knjiga o Jovu 29:11-25 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Ко ме је слушао, називао ме је блаженим, а хвалило ме је око које ме је видело. Избављао сам сиромаха који је кукао и убогог који је без заштитника. На мене је долазио благослов изгубљених и орасположио сам срце удовици. Правда је била одећа у коју сам се облачио, огртач и покривало пресуда моја. Слепом сам био очи, а хромом ноге, отац убогим, странцима заступник. Разбијао сам зубе неправеднику и из вилица његових плен чупао. Мислио сам: ‘Умрећу у свом гнезду, дани ће ми као птице бити бројни. Корен мој се пружао до воде, роса је ноћила на гранама мојим. Слава моја се обнављала, у руци ми се лук подмлађивао.’ Ишчекивали су ме и слушали и ћутећи примали савет мој. После мог говора нису додавали, тако их је напајала беседа моја. Жудели су за мном као за кишом и отварали уста своја као на позну кишу. Осмехивао сам им се кад су малаксавали и нису мутили сјај мог лица. Ја сам им пут одређивао, седео сам у прочељу, био сам као цар међу војском, као онај који ојађене теши.
Knjiga o Jovu 29:11-25 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Ко год ме чуо, хвалио ме, и ко год ме видео, лепо је говорио о мени, јер сам избављао сиромаха када завапи и сироче без помоћи. Самртник ме благосиљао; учинио сам да срце удовице радосно кличе. Праведност сам обукао као одећу, правда ми је била огртач и оглавље. Био сам очи слепоме и ноге хромоме; био сам отац убогима и незнанца заступао у парници. Ломио сам очњаке покварењаку и плен му отимао између зуба. Мислио сам: ‚Умрећу у свом гнезду, дани ће ми бити као зрнца песка. Корење ће ми допирати до воде, а роса ми сву ноћ лежати по гранама. Снага ће ми се стално обнављати и лук ће ми у руци бити као нов.‘ Људи су ме жељно слушали и у тишини чекали мој савет. После мојих речи, нису проговарали, моје речи су их шкропиле као роса. Ишчекивали су ме као кишу и моје речи упијали као пљусак пролећни. Кад бих им се осмехнуо, испунили би се неверицом, ведрина мог лица била им је драгоцена. Ја сам им пут одређивао и водио их као поглавар и као цар који борави међу војском, као онај који теши ожалошћене.
Knjiga o Jovu 29:11-25 Нови српски превод (NSP)
Блаженим ме звало ухо што ме је слушало, хвалило ме око што ме је гледало; јер сам избављао убогога што ко бедник вапи, сиротога без помоћи. Страдалников благослов био је на мени, а срцу сам удовице доносио песму. Праведност бих узимао, она ме је одевала; правда ми је моја била ко одећа и ко турбан. Слепоме сам очи био, хромоме сам ноге био. Отац сам био убогима, незнанца сам на суду бранио. Ломио сам вилице злотвору, из уста му жртву отимао. А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем, умножићу дане попут песка. Мој је корен досезао воду, гране су моје преко ноћи росне; Моја је слава у мени свежа, у руци је мојој увек млад лук.’ Чекали су људи да ме чују, ћутали би да чују мој савет. После моје речи нису узвраћали, по њима би мој говор капао. Ко на кишу чекали би на ме, уста своја отварали као да сам дажд пролећни. Веровали не би кад бих им се насмејао и ведрину мог лица нису потамнили. Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео; био сам као цар међу четама, као онај што жалосне теши.
Knjiga o Jovu 29:11-25 Sveta Biblija (SRP1865)
Jer koje me uho èujaše, nazivaše me blaženijem; i koje me oko viðaše, svjedoèaše mi Da izbavljam siromaha koji vièe, i sirotu i koji nema nikoga da mu pomože; Blagoslov onoga koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspijevah; U pravdu se oblaèih i ona mi bijaše odijelo, kao plašt i kao vijenac bijaše mi sud moj. Oko bijah slijepcu i noga hromu. Otac bijah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah. I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež. Zato govorah: u svojem æu gnijezdu umrijeti, i biæe mi dana kao pijeska. Korijen moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noæ na mojim granama. Slava moja pomlaðivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se. Slušahu me i èekahu, i muèahu na moj svjet. Poslije mojih rijeèi niko ne pogovaraše, tako ih natapaše besjeda moja. Jer me èekahu kao dažd, i usta svoja otvorahu kao na pozni dažd. Kad bih se nasmijao na njih, ne vjerovahu, i sjajnosti lica mojega ne razgonjahu. Kad bih otišao k njima, sjedah u zaèelje, i bijah kao car u vojsci, kad tješi žalosne.