1. Mojsijeva 37:1-35
1. Mojsijeva 37:1-35 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Јаков је боравио у земљи у којој му је отац био дошљак, у земљи хананској. Ово су Јаковљеви потомци. Кад је Јосиф био младић од седамнаест година, напасао је стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа, жене оца његовог. Јосиф је саопштавао оцу ружне ствари о њима. Израиљ је волео Јосифа више од свих синова својих, јер је био дете његове старости, и начини му шарени огртач. Кад његова браћа приметише да га њихов отац воли више од остале његове браће, замрзеше га тако да му нису могли ни лепу реч казати. Једном Јосиф усни сан и исприча га браћи својој, а они га још више омрзнуше. Он им рече: „Да чујете сан који сам уснио! Као, везивали смо снопове усред поља и, гле, мој сноп се усправи и стаде право, а ваши снопови су ишли унаоколо и клањали су се моме снопу.” Тада га браћа упиташе: „Хоћеш ли да царујеш над нама? Хоћеш ли да нам господариш?” Због његових снова и његових речи још више га замрзеше. Потом опет усни сан и исприча га браћи својој: „Усних сан, као, Сунце, Месец и једанаест звезда ми се клањаху!” Кад је то испричао оцу своме и браћи својој, отац га прекори и рече му: „Шта значи тај сан који си сањао? Да нећемо доћи ја и мајка твоја и браћа твоја да ти се клањамо до земље?” Браћа су била суревњива, али је отац памтио те речи. Касније, браћа отидоше да напасају стада свога оца близу Сихема. Тада Израиљ рече Јосифу: „Зар не чувају браћа твоја стада код Сихема? Хајде да те пошаљем к њима.” Он рече: „Ево ме!” Он му рече: „Иди и види како су ти браћа и како је стока, па ми јави.” Тада га испрати из хевронске долине и он пође према Сихему. Неки човек га срете како лута пољем, па га упита: „Шта тражиш?” Он му одговори: „Тражим браћу своју. Молим те, реци ми где они напасају стада.” Човек му рече: „Отишли су одавде. Чуо сам да су рекли: ‘Хајдемо у Дотаим.’” Онда Јосиф пође за браћом својом и нађе их у Дотаиму. Они га угледаше издалека и, пре него што је дошао до њих, почеше се договарати да га убију. Рекоше један другоме: „Ено оног сањара! Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у неку јаму, па ћемо казати да га је дивља звер растргла. Онда ћемо видети шта ће бити с његовим сновима.” Међутим, Рувим, кад то чу, хтеде да га спасе из њихових руку и рече: „Немојте да га убијемо! Немојте да проливамо крв! Баците га у јаму у пустињи, али не дижите руке на њега!” Он је мислио да га избави из њихових руку и да га врати оцу. Кад Јосиф дође до браће своје, свукоше његову одећу и шарени огртач који је имао. Ухватише га и бацише у јаму, у којој није било воде. Затим седоше да ручају. Подигавши очи, угледаше поворку Исмаиљаца како иде из Галада с камилама натовареним зачинима, балсамом и миришљавом смолом према Египту. Тада рече Јуда својој браћи: „Шта имамо од тога ако брата свога убијемо и сакријемо злочин? Хајде да га продамо Исмаиљцима, па да не дижемо руке на њега, јер је ипак наш брат, наше тело.” Браћа његова га послушаше. Кад су мадијански трговци пролазили, браћа извадише Јосифа из јаме и продаше га Исмаиљцима за двадесет сребрника и они одведоше Јосифа у Египат. Кад се Рувим врати до јаме и виде да Јосифа нема у јами, раздера одећу своју. Потом се врати браћи својој и рече: „Нема детета! Куда ћу ја сад?!” Они узеше Јосифов огртач, заклаше једно јаре и умочише огртач у крв. Затим послаше огртач оцу његовом поручивши: „Ево шта смо нашли! Види да ли је то огртач твога сина или није?” Он га позна и рече: „То је огртач мога сина! Љута га је звер растргла! Јосиф је растргнут!” Тада Јаков раздра своју одећу и опаса кострет око појаса и дуго плакаше за сином својим. Сви његови синови и све његове ћерке дођоше да га теше, али се он не могаше утешити, него говораше: „С тугом ћу сићи к своме сину у шеол.” Тако га је отац оплакивао.
1. Mojsijeva 37:1-35 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Јаков је живео у земљи у којој је боравио његов отац, у Ханаану. Ово је повест о Јакову: Када је Јосиф био младић од седамнаест година, напасао је стада са својом браћом, синовима Билхе и Зилпе, женâ његовог оца. Он своме оцу донесе рђав глас о њима. А Израел је од свих својих синова највише волео Јосифа, јер му се родио у старости, и он му направи богато украшен огртач. Када су Јосифова браћа видела да га њихов отац воли више од свих њих, замрзеше га толико да ниједну љубазну реч нису могла да му кажу. Једном је Јосиф сањао сан и испричао га својој браћи, па га они још више замрзеше. Јосиф им рече: »Слушајте какав сан сам сањао: Везивали смо снопове жита насред поља, и мој ти се сноп одједном диже и усправи, а ваши снопови се окупише око њега и поклонише му се.« Браћа му на то рекоше: »Зар ти то хоћеш да владаш над нама? Зар хоћеш да нам будеш господар?« И још више га замрзеше због његовог сна и због онога што је рекао о њима. А Јосиф је сањао и други сан и испричао га својој браћи. »Слушајте«, рече. »Опет сам сањао сан: поклонили су ми се сунце, месец и једанаест звезда.« Када је то испричао свом оцу и браћи, отац га изгрди и рече: »Какав је то сан који си сањао! Зар ћемо твоја мајка и ја и твоја браћа доћи и поклонити се пред тобом до земље?« И док су његова браћа била на њега љубоморна, његов отац је о свему томе размишљао. Када су једном његова браћа отишла да напасају очева стада близу Сихема, Израел рече Јосифу: »Знаш да твоја браћа напасају стада близу Сихема. Хајде, послаћу те к њима.« »Добро«, одврати Јосиф. »Иди и види да ли је све у реду с твојом браћом и стадима«, рече му Израел, »па се врати да ми јавиш.« Тако га посла из Хевронске долине. Када је Јосиф стигао у Сихем, виде га један човек како лута пољима, па га упита: »Шта тражиш?« »Тражим своју браћу«, одговори Јосиф. »Можеш ли да ми кажеш где напасају стада?« »Отишли су одавде«, рече човек. »Чуо сам их како говоре: ‚Хајдемо у Дотан.‘« Јосиф оде за браћом и нађе их близу Дотана. А они га већ издалека опазише, па почеше да се договарају да га убију. »Ево стиже она сањалица«, рекоше један другом. »Хајде да га убијемо и бацимо у једну од ових чатрња. Рећи ћемо да га је прождрла нека крволочна звер. Да видимо шта ће тада бити од његових снова!« Када је то чуо Рувим, покуша да га избави из њихових руку. »Немојмо да му узмемо живот«, рече. »Не проливајте крв! Баците га у ову чатрњу овде у пустињи, али немојте да га повредите.« Рувим то рече да би избавио Јосифа из њихових руку и вратио га оцу. Када је Јосиф стигао к браћи, они свукоше с њега онај богато украшени огртач, па ухватише Јосифа и бацише га у чатрњу. А чатрња је била сува. Када су сели да једу, дигоше поглед и угледаше караван Јишмаелаца како долази из Гилада. Камиле су им биле натоварене зачинима, балсамом и смирном које су носили у Египат. Јуда рече својој браћи: »Шта имамо од тога да убијемо свог брата и заташкамо његову смрт? Хајде да га продамо овим Јишмаелцима. Не дижимо на њега руку – брат нам је, наша крв.« И браћа га послушаше. Када су они мидјански трговци пролазили крај њих, браћа извукоше Јосифа из чатрње и за двадесет сребрњака га продадоше Јишмаелцима, који га одведоше у Египат. Када се Рувим вратио до чатрње и видео да Јосифа нема у њој, раздре своју одећу, па се врати својој браћи и рече: »Дечака нема! Шта ћу сад?« Тада браћа узеше Јосифов огртач, заклаше једно јаре и огртач умочише у његову крв, па огртач однеше оцу и рекоше: »Нашли смо ово. Погледај да ли је то огртач твог сина.« Он га препозна и рече: »Јесте, огртач мог сина! Нека крволочна звер га је прождрла! Јосиф је растрган на комаде!« Тада Јаков раздре своју одећу и обуче се у кострет, па је много дана оплакивао свог сина. Сви његови синови и кћери долазили су да га теше, али он не хтеде да се утеши. »Не«, рече. »Оплакиваћу свог сина док и ја не одем у Шеол.« Тако је његов отац плакао за њим.
1. Mojsijeva 37:1-35 Novi srpski prevod (NSPL)
Jakov je živeo u zemlji gde je njegov otac živeo kao stranac – u zemlji hananskoj. Ovo je izveštaj o Jakovljevoj porodici. Josif, mladić od sedamnaest godina, je čuvao stada svoga oca sa sinovima Vale i Zelfe, koje su bile žene njegovog oca. Josif je njihovom ocu podnosio loše izveštaje o njima. Izrailj je Josifa voleo više od svih svojih sinova, jer mu se ovaj rodio pod starost. Zato mu je napravio dugačku odoru s rukavima. Njegova braća su primetila da ga njihov otac više voli nego li ijednog od njih, pa su ga toliko zamrzeli da nisu mogli ni da ga pozdrave. Jednom je Josif usnio san i ispričao ga svojoj braći, zbog čega su ga oni još više zamrzeli. „Poslušajte, molim vas – rekao je Josif – san koji sam usnio. Vezujemo mi žito u snoplje nasred polja, kad se najednom moj snop digne i uspravi. Uto se vaši snopovi okupe oko moga snopa i duboko mu se poklone.“ Njegova braća mu rekoše: „Da ne misliš da se zacariš nad nama? Da nećeš, možda, da vladaš nad nama?“ Zbog njegovih snova i zbog njegovih reči su ga još više zamrzeli. Josif je usnio još jedan san i ispričao ga svojoj braći: „Evo, usnio sam još jedan san. Sunce, mesec i jedanaest zvezda duboko su mi se poklonili.“ Ali, kad je ispričao san svome ocu i svojoj braći, njegov ga otac ukori: „Šta znači taj san koji si usnio? Zar ćemo doći ja, tvoja majka i tvoja braća i do zemlje ti se klanjati?“ Njegova braća su mu zavidela, ali je njegov otac držao celu stvar na umu. Jednom Josifova braća odu da čuvaju ovce svoga oca kod Sihema. Izrailj reče Josifu: „Ne čuvaju li tvoja braća ovce kod Sihema? Hajde da te pošaljem k njima!“ „Dobro“ – odgovori Josif. Otac mu onda reče: „Idi i vidi je li sve u redu s tvojom braćom i ovcama, pa mi javi.“ Tako ga je poslao iz hevronske doline. Josif je stigao u Sihem. Neki čovek ga nađe kako luta po poljima, pa ga upita: „Šta tražiš?“ Josif odgovori: „Tražim svoju braću. Reci mi, molim te, gde čuvaju stado.“ Čovek mu odgovori: „Otišli su odavde. Čuo sam, naime, da su rekli: ’Hajdemo u Dotan!’“ Josif krene za svojom braćom i nađe ih kod Dotana. Ugledali su ga iz daljine. No, pre nego što im se približio, oni se dogovore da ga ubiju. Rekli su jedan drugome: „Evo, stiže onaj sanjar. Hajde sad da ga ubijemo i da ga bacimo u neku jamu! Reći ćemo da ga je proždrla divlja zver. Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova.“ Kad je to čuo Ruvim, gledao je da ga izbavi iz njihovih ruku, rekavši: „Nemojmo mu oduzimati život! Ne prolivajmo njegovu krv – nastavio je – bacite ga u ovu jamu tu u pustinji, ali ne dižite ruku na njega!“ Hteo je da ga tako izbavi iz njihovih ruku i da ga vrati njegovom ocu. Kad je Josif stigao k njima, oni svuku njegovu odoru, onu ukrašenu odoru koja je bila na njemu, pa ga zgrabe i bace u jamu. Jama je bila prazna; nije bilo vode u njoj. Zatim su seli da jedu. Uto podignu pogled i ugledaju karavan Ismailjaca kako dolaze iz Galada. Njihove kamile su nosile mirišljavu smolu, melem, i smirnu. Išli su u Egipat. Tada Juda reče: „Kakvu ćemo korist imati ako ubijemo našeg brata i prikrijemo njegovo ubistvo? Hajde da ga prodamo Ismailjcima! Tako nećemo podići ruke na njega, jer on je, ipak, naš brat, naša krv.“ Njegova braća ga poslušaše. I kad su tu prolazili neki Madijanski trgovci, oni izvuku i podignu Josifa iz jame i prodaju ga Ismailjcima za dvadeset srebrnjaka, koji ga potom odvedu u Egipat. Kad se Ruvim vratio, video je da nema Josifa u jami. Tada je razdro svoju odeću. Zatim se vratio svojoj braći i rekao: „Dečaka nema! Šta ću sad i kuda ću?“ No, oni uzmu Josifovu odoru, zakolju jedno jare i umoče odoru u krv. Zatim uzmu ukrašenu odoru i donesu je svome ocu. Rekli su mu: „Našli smo ovo. Pogledaj da li je ovo odora tvoga sina ili nije.“ Jakov je prepoznao odoru, pa je rekao: „To je odora moga sina! Proždrla ga je divlja zver! Nema sumnje, Josif je rastrgnut na komade!“ Jakov je tada razdrao svoju odeću, stavio kostret oko struka, te je dugo vremena oplakivao svoga sina. Svi njegovi sinovi i sve njegove ćerke su se trudili da ga uteše, ali je on odbijao da ga uteše. Govorio je: „Ne! U žalosti ću sići k svome sinu u Svet mrtvih.“ Tako je njegov otac naricao za njim.
1. Mojsijeva 37:1-35 Нови српски превод (NSP)
Јаков је живео у земљи где је његов отац живео као странац – у земљи хананској. Ово је извештај о Јаковљевој породици. Јосиф, младић од седамнаест година, је чувао стада свога оца са синовима Вале и Зелфе, које су биле жене његовог оца. Јосиф је њиховом оцу подносио лоше извештаје о њима. Израиљ је Јосифа волео више од свих својих синова, јер му се овај родио под старост. Зато му је направио дугачку одору с рукавима. Његова браћа су приметила да га њихов отац више воли него ли иједног од њих, па су га толико замрзели да нису могли ни да га поздраве. Једном је Јосиф уснио сан и испричао га својој браћи, због чега су га они још више замрзели. „Послушајте, молим вас – рекао је Јосиф – сан који сам уснио. Везујемо ми жито у снопље насред поља, кад се наједном мој сноп дигне и усправи. Уто се ваши снопови окупе око мога снопа и дубоко му се поклоне.“ Његова браћа му рекоше: „Да не мислиш да се зацариш над нама? Да нећеш, можда, да владаш над нама?“ Због његових снова и због његових речи су га још више замрзели. Јосиф је уснио још један сан и испричао га својој браћи: „Ево, уснио сам још један сан. Сунце, месец и једанаест звезда дубоко су ми се поклонили.“ Али, кад је испричао сан своме оцу и својој браћи, његов га отац укори: „Шта значи тај сан који си уснио? Зар ћемо доћи ја, твоја мајка и твоја браћа и до земље ти се клањати?“ Његова браћа су му завидела, али је његов отац држао целу ствар на уму. Једном Јосифова браћа оду да чувају овце свога оца код Сихема. Израиљ рече Јосифу: „Не чувају ли твоја браћа овце код Сихема? Хајде да те пошаљем к њима!“ „Добро“ – одговори Јосиф. Отац му онда рече: „Иди и види је ли све у реду с твојом браћом и овцама, па ми јави.“ Тако га је послао из хевронске долине. Јосиф је стигао у Сихем. Неки човек га нађе како лута по пољима, па га упита: „Шта тражиш?“ Јосиф одговори: „Тражим своју браћу. Реци ми, молим те, где чувају стадо.“ Човек му одговори: „Отишли су одавде. Чуо сам, наиме, да су рекли: ’Хајдемо у Дотан!’“ Јосиф крене за својом браћом и нађе их код Дотана. Угледали су га из даљине. Но, пре него што им се приближио, они се договоре да га убију. Рекли су један другоме: „Ево, стиже онај сањар. Хајде сад да га убијемо и да га бацимо у неку јаму! Рећи ћемо да га је прождрла дивља звер. Онда ћемо видети шта ће бити од његових снова.“ Кад је то чуо Рувим, гледао је да га избави из њихових руку, рекавши: „Немојмо му одузимати живот! Не проливајмо његову крв – наставио је – баците га у ову јаму ту у пустињи, али не дижите руку на њега!“ Хтео је да га тако избави из њихових руку и да га врати његовом оцу. Кад је Јосиф стигао к њима, они свуку његову одору, ону украшену одору која је била на њему, па га зграбе и баце у јаму. Јама је била празна; није било воде у њој. Затим су сели да једу. Уто подигну поглед и угледају караван Исмаиљаца како долазе из Галада. Њихове камиле су носиле миришљаву смолу, мелем, и смирну. Ишли су у Египат. Тада Јуда рече: „Какву ћемо корист имати ако убијемо нашег брата и прикријемо његово убиство? Хајде да га продамо Исмаиљцима! Тако нећемо подићи руке на њега, јер он је, ипак, наш брат, наша крв.“ Његова браћа га послушаше. И кад су ту пролазили неки Мадијански трговци, они извуку и подигну Јосифа из јаме и продају га Исмаиљцима за двадесет сребрњака, који га потом одведу у Египат. Кад се Рувим вратио, видео је да нема Јосифа у јами. Тада је раздро своју одећу. Затим се вратио својој браћи и рекао: „Дечака нема! Шта ћу сад и куда ћу?“ Но, они узму Јосифову одору, закољу једно јаре и умоче одору у крв. Затим узму украшену одору и донесу је своме оцу. Рекли су му: „Нашли смо ово. Погледај да ли је ово одора твога сина или није.“ Јаков је препознао одору, па је рекао: „То је одора мога сина! Прождрла га је дивља звер! Нема сумње, Јосиф је растргнут на комаде!“ Јаков је тада раздрао своју одећу, ставио кострет око струка, те је дуго времена оплакивао свога сина. Сви његови синови и све његове ћерке су се трудили да га утеше, али је он одбијао да га утеше. Говорио је: „Не! У жалости ћу сићи к своме сину у Свет мртвих.“ Тако је његов отац нарицао за њим.
1. Mojsijeva 37:1-35 Sveta Biblija (SRP1865)
A Jakov življaše u zemlji gdje mu je otac bio došljak, u zemlji Hananskoj. Ovo su dogaðaji Jakovljevi. Josif kad bješe momak od sedamnaest godina, pasijaše stoku s braæom svojom, koju rodiše Vala i Zelfa žene oca njegova; i donošaše Josif zle glasove o njima ocu svojemu. A Izrailj ljubljaše Josifa najveæma izmeðu svijeh sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i naèini mu šarenu haljinu. A braæa videæi gdje ga otac ljubi najveæma izmeðu sve braæe njegove, stadoše mrziti na nj tako da mu ne mogahu lijepe rijeèi progovoriti. Uz to usni Josif san i pripovjedi braæi svojoj, te oni još veæma omrznu na nj. Jer im reèe: da èujete san što sam snio: Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi iðahu unaokolo i klanjahu se snopu mojemu. Tada mu braæa rekoše: da neæeš još biti car nad nama i zapovijedati nam? Stoga još veæma stadoše mrziti na nj radi sanova njegovijeh i radi rijeèi njegovijeh. Poslije opet usni drugi san, i pripovjedi braæi svojoj govoreæi: usnih opet san, a to se sunce i mjesec i jedanaest zvijezda klanjahu meni. A pripovjedi i ocu svojemu i braæi svojoj; ali ga otac prekori i reèe mu: kakav je to san što si snio? eda li æemo doæi ja i mati tvoja i braæa tvoja da se klanjamo tebi do zemlje? I zaviðahu mu braæa; ali otac njegov èuvaše ove rijeèi. A kad braæa njegova otidoše da pasu stoku oca svojega kod Sihema, Reèe Izrailj Josifu: ne pasu li braæa tvoja stoku kod Sihema? hajde da te pošljem k njima. A on reèe: evo me. A on mu reèe: idi, vidi kako su braæa tvoja i kako je stoka, pa doði da mi javiš. I opravi ga iz doline Hevronske, i on otide put Sihema. I èovjek jedan naðe ga a on luta po polju, te ga zapita govoreæi: šta tražiš? A on reèe: tražim braæu svoju; kaži mi, molim te, gdje su sa stokom? A èovjek reèe: otišli su odavde, jer èuh gdje rekoše: hajdemo u Dotaim. I otide Josif za braæom svojom, i naðe ih u Dotaimu. A oni ga ugledaše izdaleka; i dok još ne doðe blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju, I rekoše meðu sobom: gle, evo onoga što sne sanja. Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovijeh jama, pa æemo kazati: ljuta ga je zvjerka izjela. Onda æemo vidjeti šta æe biti od njegovijeh sanova. Ali Ruvim kad èu to, izbavi ga iz ruku njihovijeh rekav: nemojte da ga ubijemo. I još im reèe Ruvim: nemojte krvi proljevati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj. A on ga šæaše izbaviti iz ruku njihovijeh i odvesti k ocu. I kad Josif doðe k braæi svojoj, svukoše s njega haljinu njegovu, haljinu šarenu, koju imaše na sebi. I uhvativši ga baciše ga u jamu; a jama bješe prazna, ne bješe vode u njoj. Poslije sjedoše da jedu. I podigavši oèi ugledaše, a to gomila Ismailjaca iðaše od Galada s kamilama natovarenim mirisavoga korijenja i tamjana i smirne, te nošahu u Misir. I reèe Juda braæi svojoj: kaka æe biti korist što æemo ubiti brata svojega i zatajiti krv njegovu? Hajde da ga prodamo ovijem Ismailjcima pa da ne dižemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, naše je tijelo. I poslušaše ga braæa njegova. Pa kad trgovci Madijamski bijahu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josifa iz jame, i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir. A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdrije haljine svoje, Pa se vrati k braæi svojoj, i reèe: nema djeteta; a ja kuda æu? Tada uzeše haljinu Josifovu, i zaklavši jare zamoèiše haljinu u krv, Pa onda poslaše šarenu haljinu ocu njegovu poruèivši: naðosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvojega ili nije. A on je pozna i reèe: sina je mojega haljina; ljuta ga je zvjerka izjela; Josif je doista raskinut. I razdrije Jakov haljine svoje, i veza kostrijet oko sebe; i tužaše za sinom svojim dugo vremena. I svi sinovi njegovi i sve kæeri njegove ustadoše oko njega tješeæi ga, ali se on ne dadijaše utješiti, nego govoraše: s tugom æu u grob leæi za sinom svojim. Pa i njegov otac plakaše za njim.