1. Knjiga Samuilova 1:1-20
1. Knjiga Samuilova 1:1-20 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Живео је неки човек из Раматајим-Софима, из Јефремове горе, по имену Елкана. Био је син Јероама, Еливовог сина, који је био син Товов, а овај син Суфов. Био је Витлејемац. Он је имао две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала децу, а Ана је била без деце. Тај човек је сваке године ишао из свог града да се у Силому поклони Господу Саваоту и да му принесе жртву. Оба Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи. Једнога дана, када је Елкана принео жртву, дао је Фенини, жени својој, и свим синовима и кћерима њихов део. Ани је дао нажалост само један део иако је њу више волео, а Господ је њу учинио неплодном. Њој је супарница пркосила и жалостила је што је Господ њу учинио неплодном. Тако је било сваке године. Кад год би ишле у дом Господњи, ова је њу жалостила, тако да је плакала и није могла да једе. Једном јој Елкана, муж њен, рече: „Зашто плачеш, Ана? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Зар ти нисам бољи ја него десет синова?!” Кад су јели и пили у Силому, Ана устаде. Свештеник Илије је седео на столици на прагу дома Господњег. Ојађене душе Ана се молила Господу горко плачући. Она се заветова и рече: „Господе Саваоте! Ако погледаш на тугу слушкиње своје, сетиш ме се и не заборавиш слушкињу своју него ми подариш сина, ја ћу га посветити Господу за цео његов живот. Бритва неће прећи преко главе његове.” Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је посматрао уста њена. Ана је говорила у срцу свом, њен глас се није чуо, али су јој се усне мицале. Илије зато помисли да је она пијана. Илије јој рече: „Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од вина свога!” Ана одговори: „Не, господару, него сам жена несрећна. Нисам пила ни вина ни жестока пића, него изливам душу своју пред Господом. Немој да сматраш слушкињу твоју као жену неваљалу. Говорила сам тако од велике туге и жалости.” Тада јој Илије одговори и рече: „Иди с миром! Бог Израиљев ће ти испунити молбу коју си упутила.” Она рече: „Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом!” Тада оде жена својим путем. Јела је и није више била жалосна. Сутрадан уранише, поклонише се Господу, вратише се и дођоше кући својој у Рамат. Елкана позна Ану, жену своју, и Господ се ње сети. Ана затрудне и после одређеног времена роди сина. Даде му име Самуило, јер рече: „Измолила сам га од Господа.”
1. Knjiga Samuilova 1:1-20 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Био један човек из Раматајима, у Ефремовом горју, Цуфовац из Ефремовог племена, по имену Елкана син Јерохама сина Елихуа сина Тохуа сина Цуфовог. Имао је две жене: једна се звала Ана, а друга Пенина. Пенина је имала деце, а Ана није. Елкана је сваке године ишао из свога града да се поклони и принесе жртву ГОСПОДУ над војскама у Шилу, где су два Елијева сина, Хофни и Пинхас, били ГОСПОДЊИ свештеници. Онога дана када би приносио жртву, Елкана би давао по део меса својој жени Пенини и свим њеним синовима и кћерима, а Ани би давао двоструко, јер ју је волео. Али њој ГОСПОД није дао да има деце. Пошто Ани ГОСПОД није дао да има деце, њена супарница ју је стално кињила не би ли је узрујала. Тако је то било из године у годину: кад год би полазили у Дом ГОСПОДЊИ, Пенина би кињила Ану све док се ова не би толико расплакала да није могла ни да једе. Њен муж Елкана би је тада упитао: »Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто си потиштена? Зар ти ја не значим више од десет синова?« Једном, након што су јели и пили у Шилу, Ана устаде. А свештеник Ели је седео на својој столици крај довратка ГОСПОДЊЕГ храма. Сва очајна, Ана се, горко плачући, помоли ГОСПОДУ и заветова се говорећи: »ГОСПОДЕ над војскама, ако благонаклоно погледаш на мој јад и сетиш се мене, своје слушкиње, ако ме не заборавиш, него ми даш мушко дете, ја ћу га дати теби, ГОСПОДЕ, за цео живот, и бритва му неће прећи преко главе.« Она се дуго молила пред ГОСПОДОМ, а Ели јој је посматрао уста. Ана се молила у себи – мицале су јој се само усне, али јој се глас није чуо. Ели зато помисли да је пијана, па јој рече: »Докле ћеш се опијати? Остави се вина.« »Није то, господару«, одговори Ана, »него сам очајна. Нисам пила ни вина ни опојног пића. Изливала сам своје срце пред ГОСПОДОМ. Не гледај на мене, своју слушкињу, као на порочну жену. Молила сам се овде због своје велике муке и жалости.« Тада јој Ели рече: »Иди у миру и нека ти Бог Израелов дâ то што си од њега тражила.« А она рече: »Нека ја, твоја слушкиња, нађем милост у твојим очима.« Онда она оде својим путем и узе да нешто поједе, и лице јој више није било тужно. Сутрадан поранише, поклонише се ГОСПОДУ, па се вратише кући у Раму. Елкана је спавао са својом женом Аном, и ГОСПОД је се сети: Ана затрудне и, када је дошло време, роди сина. Даде му име Самуило, говорећи: »Јер сам га затражила од ГОСПОДА.«
1. Knjiga Samuilova 1:1-20 Novi srpski prevod (NSPL)
Bio jedan čovek iz Ramatajima sofimskog, iz Jefremove gore. On se zvao Elkana, a bio je sin Jeroama, sina Elijuja, sina Tohua, sina Sufova, Jefremovac Imao je dve žene. Jedna se zvala Ana, a druga Fenina. Fenina je imala dece, a Ana nije imala dece. Taj čovek je svake godine odlazio iz svog grada u Silom da se tamo pokloni, i prinese žrtvu Gospodu nad vojskama. Dva Ilijeva sina, Ofnije i Fines, bili su tamo sveštenici Gospodnji. Na dan kada je Elkana prinosio žrtvu, svojoj ženi, Fenini, i svim njenim sinovima i ćerkama dao je po jedan žrtveni deo. Međutim, Ani je dao dva žrtvena dela, zato što ju je voleo, iako joj je Gospod zatvorio matericu. A njena suparnica joj je zagorčavala život, ponižavajući je što joj je Gospod zatvorio matericu. To se dešavalo iz godine u godinu. Kad god bi Ana odlazila u Dom Gospodnji, Fenina bi je ponižavala. Zato je Ana plakala i nije jela. Njen muž joj je govorio: „Ana, zašto plačeš? Zašto ne jedeš? Zašto ti je srce tužno? Nisam li ti ja važniji od deset sinova?“ Kad su završili sa jelom i pićem u Silomu, Ana je ustala. A Ilije, sveštenik, sedeo je na stolici kod dovratka Doma Gospodnjeg. Ogorčene duše Ana se pomolila Gospodu gorko plačući. Tada se zavetovala rekavši: „Gospode nad vojskama! Ako zaista pogledaš na muku svoje sluškinje i setiš me se, i ne zaboraviš svoju sluškinju, nego daš svojoj sluškinji muško čedo, ja ću ga dati Gospodu za sve dane njegovog života, te britva neće preći preko njegove glave.“ Dok se ona tako dugo molila pred Gospodom, Ilije je motrio na njena usta. Ana se molila u sebi, samo su joj se usne micale. Glas joj se nije čuo, pa je Ilije mislio da je pijana. Ilije joj reče: „Koliko ćeš još biti pijana? Okani se vina!“ Ana mu odgovori: „Ne, moj gospodaru. Ja sam žena ojađene duše. Nisam pila ni vina ni žestoka pića, već izlivam svoju dušu pred Gospodom. Ne smatraj svoju sluškinju nevaljalom ženom, jer sam sve do sad govorila od velike tegobe i jada.“ Ilije odvrati: „Idi u miru. Neka ti Bog Izrailjev da ono što si tražila od njega.“ A ona reče: „Samo da tvoja službenica stekne tvoju naklonost.“ Tada je žena otišla svojim putem, pa je jela, a lice joj više nije bilo tužno. Ujutro su ustali i poklonili se Gospodu, pa su se vratili. Kad su došli kući u Ramu, Elkana leže sa svojom ženom Anom, i Gospod je se seti. Nakon izvesnog vremena Ana zatrudni i rodi sina. Dala mu je ime „Samuilo“, jer je rekla: „Izmolila sam ga od Gospoda.“
1. Knjiga Samuilova 1:1-20 Нови српски превод (NSP)
Био један човек из Раматајима софимског, из Јефремове горе. Он се звао Елкана, а био је син Јероама, сина Елијуја, сина Тохуа, сина Суфова, Јефремовац Имао је две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала деце, а Ана није имала деце. Тај човек је сваке године одлазио из свог града у Силом да се тамо поклони, и принесе жртву Господу над војскама. Два Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи. На дан када је Елкана приносио жртву, својој жени, Фенини, и свим њеним синовима и ћеркама дао је по један жртвени део. Међутим, Ани је дао два жртвена дела, зато што ју је волео, иако јој је Господ затворио материцу. А њена супарница јој је загорчавала живот, понижавајући је што јој је Господ затворио материцу. То се дешавало из године у годину. Кад год би Ана одлазила у Дом Господњи, Фенина би је понижавала. Зато је Ана плакала и није јела. Њен муж јој је говорио: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Нисам ли ти ја важнији од десет синова?“ Кад су завршили са јелом и пићем у Силому, Ана је устала. А Илије, свештеник, седео је на столици код довратка Дома Господњег. Огорчене душе Ана се помолила Господу горко плачући. Тада се заветовала рекавши: „Господе над војскама! Ако заиста погледаш на муку своје слушкиње и сетиш ме се, и не заборавиш своју слушкињу, него даш својој слушкињи мушко чедо, ја ћу га дати Господу за све дане његовог живота, те бритва неће прећи преко његове главе.“ Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је мотрио на њена уста. Ана се молила у себи, само су јој се усне мицале. Глас јој се није чуо, па је Илије мислио да је пијана. Илије јој рече: „Колико ћеш још бити пијана? Окани се вина!“ Ана му одговори: „Не, мој господару. Ја сам жена ојађене душе. Нисам пила ни вина ни жестока пића, већ изливам своју душу пред Господом. Не сматрај своју слушкињу неваљалом женом, јер сам све до сад говорила од велике тегобе и јада.“ Илије одврати: „Иди у миру. Нека ти Бог Израиљев да оно што си тражила од њега.“ А она рече: „Само да твоја службеница стекне твоју наклоност.“ Тада је жена отишла својим путем, па је јела, а лице јој више није било тужно. Ујутро су устали и поклонили се Господу, па су се вратили. Кад су дошли кући у Раму, Елкана леже са својом женом Аном, и Господ је се сети. Након извесног времена Ана затрудни и роди сина. Дала му је име „Самуило“, јер је рекла: „Измолила сам га од Господа.“
1. Knjiga Samuilova 1:1-20 Sveta Biblija (SRP1865)
Bijaše jedan èovjek iz Ramatajim-Sofima, iz gore Jefremove, kojemu ime bješe Elkana sin Jeroama, sina Eliva, sina Tova, sina Sufova, Efraæanin. I imaše dvije žene, jednoj bješe ime Ana a drugoj Fenina; i Fenina imaše djece, a Ana nemaše djece. I iðaše taj èovjek svake godine iz svojega grada da se pokloni i prinese žrtvu Gospodu nad vojskama u Silom; a ondje bijahu dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines, sveštenici Gospodnji. I jedan dan kad Elkana prinese žrtvu, dade Fenini ženi svojoj i svijem sinovima njezinijem i kæerima njezinijem po dio; Ani pak dade dva dijela, jer ljubljaše Anu, a njoj Gospod bješe zatvorio matericu. I protivnica je njezina vrlo cvijeljaše prkoseæi joj što joj Gospod bješe zatvorio matericu. Tako èinjaše Elkana svake godine, i Ana hoðaše u dom Gospodnji, a ona je cvijeljaše, te plakaše i ne jeðaše. A Elkana muž njezin reèe joj jednom: Ana, zašto plaèeš? i zašto ne jedeš? i zašto je srce tvoje neveselo? Nijesam li ti ja bolji nego deset sinova? A Ana usta, pošto jedoše i piše u Silomu; a Ilije sveštenik sjeðaše na stolici na pragu doma Gospodnjega. I ona tužna u srcu pomoli se Gospodu plaèuæi mnogo. I zavjetova se govoreæi: Gospode nad vojskama! ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško èedo, ja æu ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neæe prijeæi preko glave njegove. I kad se ona dugo moljaše pred Gospodom, Ilije motraše na usta njezina. Ali Ana govoraše u srcu svojem, usta joj se samo micahu a glas joj se ne èujaše; stoga Ilije pomisli da je pijana. Pa joj reèe Ilije: dokle æeš biti pijana? otrijezni se od vina svojega. Ali Ana odgovori i reèe: nijesam pijana, gospodaru, nego sam žena tužna u srcu; nijesam pila vina ni silovita piæa; nego izlijevam dušu svoju pred Gospodom. Nemoj jednaèiti sluškinje svoje s nevaljalom ženom; jer sam od velike tuge i žalosti svoje govorila dosad. Tada odgovori Ilije i reèe: idi s mirom; a Bog Izrailjev da ti ispuni molbu, za što si ga molila. A ona reèe: neka naðe sluškinja tvoja milost pred tobom! Tada otide žena svojim putem, i jede, i lice joj ne bješe više kao prije. I sjutradan uraniše, i pokloniše se Gospodu, i vratiše se i doðoše kuæi svojoj u Ramat. I Elkana pozna Anu ženu svoju, i Gospod se opomenu nje. I kad bi vrijeme pošto Ana zatrudnje rodi sina, i nadje mu ime Samuilo, jer, reèe, isprosih ga u Gospoda.