Прва Самуилова 1:1-20

Живео је неки човек из Раматајим-Софима, из Јефремове горе, по имену Елкана. Био је син Јероама, Еливовог сина, који је био син Товов, а овај син Суфов. Био је Витлејемац. Он је имао две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала децу, а Ана је била без деце. Тај човек је сваке године ишао из свог града да се у Силому поклони Господу Саваоту и да му принесе жртву. Оба Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи. Једнога дана, када је Елкана принео жртву, дао је Фенини, жени својој, и свим синовима и кћерима њихов део. Ани је дао нажалост само један део иако је њу више волео, а Господ је њу учинио неплодном. Њој је супарница пркосила и жалостила је што је Господ њу учинио неплодном. Тако је било сваке године. Кад год би ишле у дом Господњи, ова је њу жалостила, тако да је плакала и није могла да једе. Једном јој Елкана, муж њен, рече: „Зашто плачеш, Ана? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Зар ти нисам бољи ја него десет синова?!” Кад су јели и пили у Силому, Ана устаде. Свештеник Илије је седео на столици на прагу дома Господњег. Ојађене душе Ана се молила Господу горко плачући. Она се заветова и рече: „Господе Саваоте! Ако погледаш на тугу слушкиње своје, сетиш ме се и не заборавиш слушкињу своју него ми подариш сина, ја ћу га посветити Господу за цео његов живот. Бритва неће прећи преко главе његове.” Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је посматрао уста њена. Ана је говорила у срцу свом, њен глас се није чуо, али су јој се усне мицале. Илије зато помисли да је она пијана. Илије јој рече: „Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од вина свога!” Ана одговори: „Не, господару, него сам жена несрећна. Нисам пила ни вина ни жестока пића, него изливам душу своју пред Господом. Немој да сматраш слушкињу твоју као жену неваљалу. Говорила сам тако од велике туге и жалости.” Тада јој Илије одговори и рече: „Иди с миром! Бог Израиљев ће ти испунити молбу коју си упутила.” Она рече: „Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом!” Тада оде жена својим путем. Јела је и није више била жалосна. Сутрадан уранише, поклонише се Господу, вратише се и дођоше кући својој у Рамат. Елкана позна Ану, жену своју, и Господ се ње сети. Ана затрудне и после одређеног времена роди сина. Даде му име Самуило, јер рече: „Измолила сам га од Господа.”