Ја спавам, а срце је моје будно.
Глас мога драгог!
Он куца: „Отвори ми, сестро моја,
драга моја, голубице моја, савршена моја!
Глава ми је пуна росе, а коса моја ноћних капи.”
Свукла сам хаљину своју,
како да је обучем?
Опрала сам ноге своје,
како да их укаљам?
Драги мој провуче кроз отвор руку своју
и цело тело ми уздрхта.
Ја устадох да отворим драгом свом,
а с руку мојих прокапа смирна
и потече низ прсте на ручку од врата.
Отворих врата драгом свом,
али драгог мог не беше, отиде!
Била сам ван себе док је он говорио!
Тражила сам га, али га не нађох.
Звала сам га, али ми он не одговори.
Сретоше ме чувари који град обилазе.
Тукли су ме, ранили су ме,
огртач ми узеше чувари зидина.
„Заклињем вас, кћери јерусалимске:
ако нађете мог драгог, шта ћете му казати?
Да сам болесна од љубави!”
„Што је твој драги бољи од осталих,
ти, најлепша међу женама?
Што је твој драги бољи од осталих,
па нас тако заклињеш?”
„Мој драги је бео и румен,
међу хиљадама се истиче.
Глава његова је као најчистије злато,
коса му је као влати палмине,
као гавран црна.
Очи су му као голубице на потоцима воденим,
окупане у млеку, на изворима се одмарају.
Образи његови су као засади балсама,
као цвеће мирисно.
Усне су му љиљани
из којих смирна тече.
На рукама његовим је златно прстење,
драгуљима украшено.
Трбух му је као слонова кост
сафирима украшена.
Ноге су му као стубови мермерни,
усађени у златна лежишта.
Стас му је као Ливан,
као кедри пробрани.
Непца су му слатка и сав је мио.
Такав је драги мој, такав је вољени мој,
кћери јерусалимске!”