Јеврејима 10:1-39

Јер закон има само сенку будућих добара, а не и само обличје ствари, па не може никад истим жртвама, које они напрестано приносе сваке године, усавршити оне који приступају. Зар се иначе не би престале приносити зато што се не би више осећали грешни они који су тако служећи једном очишћени? Али оне сваке године подсећају на грехе, јер крв бикова и јараца не може да отклони грехе. Зато улазећи у свет говори: „Жртава и приноса ниси зажелео, али си ми тело приправио; жртве које се спаљују и жртве за грех нису ти биле угодне. Тада рекох: ‘Ево долазим’ – у књизи је написано за мене – ‘да учиним, Боже, твоју вољу.’” Док он горе говори: „Жртава и приноса, жртава које се спаљују и жртава за грех ниси зажелео, нити су ти биле угодне”, оне се по закону приносе; тада рече: „Ево, долазим да учиним твоју вољу.” Укида прво – да постави друго. По овој вољи ми смо освећени приношењем тела Исуса Христа једном засвагда. И сваки свештеник, додуше, стоји сваки дан и служи приносећи много пута исте жртве, које никада не могу потпуно уклонити грехе. Овај је, међутим, принео само једну жртву за грехе и занавек сео с десне стране Богу, и даље чека док његови непријатељи не буду постављени као подножје његових ногу. Једно приношење је, наиме, заувек довело до савршенства оне који се освећују. А то нам и Дух Свети сведочи пошто је рекао: „Ово је савез који ћу склопити с њима после оних дана”, говори Господ, „даћу своје законе у њихова срца и у њихов ум написаћу их, и њихових грехова и њихових безакоња нећу се више сећати.” А где је опраштање ових, ту нема више приношења за грех. Кад, дакле, браћо, имамо поуздање да улазимо у светињу крвљу Исуса, који нам је отворио нови и живи пут кроз завесу, то јест, његово тело, и кад имамо великог свештеника над Божјим домом, приступајмо с истинитим срцем у поној вери, очишћени у срцима од зле савести и опрана тела чистом водом. Држимо непоколебљиво исповедање наше наде, јер је веран онај који је обећао, и пазимо на то да један другога подстичемо на љубав и добра дела, да не остављамо своје скупштине, као што неки имају обичај, него да бодримо један другога утолико пре уколико видите да се приближава судни дан. Јер кад ми хотимично грешимо након што смо дошли до познања истине, нема више жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и – ревност ватре која ће прождирати противнике. Кад неко преступи Мојсијев закон, без милости умире у присуству два или три сведока. Колико гору казну мислите да ће заслужити онај који погази Сина Божјег и крв савеза, којом је освећен, сматра нечистом, и огреши се о Духа благодати. Јер ми знамо онога који рече: „Моја је освета, ја ћу узвратити.” И опет: „Господ ће судити народу своме.” Страшно је пасти у руке Бога живота. Сећајте се ранијих дана кад сте просвећени поднели многу страдалничку борбу тиме што сте с једне стране били јавно изложени вређањима и невољама, а с друге стране постали саучесници оних који тако живе. Јер сте и са сужњима заједно патили и отимање ваших добара примили сте с радошћу, знајући да за себе имате боље и трајно имање. Не одбацујте, дакле, своје поуздање, које има велику награду. Вама је, наиме, потребна истрајност да извршите вољу Божју и примите обећање. „Јер још мало, врло мало, па ће доћи онај који треба да дође и неће одоцнети. А праведник мој живеће од вере, ако ли устукне, моја душа неће уживати у њему.” А ми нисмо од оних који бојажљиво одступају – на пропаст, него од оних који верују – да стекну живот.