Друга Самуилова 14:1-13

Јоав, син Серујин, примети да се срце царево приклонило Авесалому. Зато Јоав посла у Текују по једну мудру жену, па јој рече: „Направи се као да си у жалости. Обуци жалбену одећу, немој да се мажеш уљем, него буди као жена која дуго жали покојника. Иди цару и кажи му овако.” Потом је научи шта ће да каже. Жена из Текује оде цару да говори. Паде ничице на земљу, поклони се и рече: „Царе, помагај!” Цар је упита: „Шта ти је?” Она одговори: „Ја сам удовица, муж ми је умро. Слушкиња твоја је имала два сина. Они се посвађаше у пољу. Није било никог да их раздвоји, па један удари другог и уби га. Сад се подигла цела породица на слушкињу твоју и говори ми: ‘Предај тог што је убио брата свога да га погубимо за главу брата његовог, ког је убио, и да затремо наследника.’ Тако хоће да угасе искру која ми је остала и да мужу мом не остане ни име ни потомство на земљи.” Цар рече жени: „Иди кући својој, а ја ћу решити твоју ствар.” Међутим, жена из Текује рече цару: „Царе, господару мој! На мене, на дом мој пашће одговорност, а цар и престо његов биће недужни.” Цар рече: „Доведи мени онога који ти прети. Неће те ни дотаћи!” Она одговори: „Нека се цар сети пред Господом, Богом својим, да неће крвни осветник учинити истребљење и да неће убити мога сина.” Он рече: „Тако жив био Господ, неће твоме сину ниједна длака пасти са главе.” Жена тада рече: „Допусти да слушкиња твоја каже још једну реч свом господару, цару.” Он рече: „Кажи.” Жена настави: „Зашто тако мислиш о народу Божјем? Кад је цар тако рекао, онда као да је крив, јер цар не враћа оног кога је прогнао.