Knjiga o Jovu 29:11-25

Blaženim me zvalo uho što me je slušalo, hvalilo me oko što me je gledalo; jer sam izbavljao ubogoga što ko bednik vapi, sirotoga bez pomoći. Stradalnikov blagoslov bio je na meni, a srcu sam udovice donosio pesmu. Pravednost bih uzimao, ona me je odevala; pravda mi je moja bila ko odeća i ko turban. Slepome sam oči bio, hromome sam noge bio. Otac sam bio ubogima, neznanca sam na sudu branio. Lomio sam vilice zlotvoru, iz usta mu žrtvu otimao. A pričao sam: ’U svome ću gnezdu da preminem, umnožiću dane poput peska. Moj je koren dosezao vodu, grane su moje preko noći rosne; Moja je slava u meni sveža, u ruci je mojoj uvek mlad luk.’ Čekali su ljudi da me čuju, ćutali bi da čuju moj savet. Posle moje reči nisu uzvraćali, po njima bi moj govor kapao. Ko na kišu čekali bi na me, usta svoja otvarali kao da sam dažd prolećni. Verovali ne bi kad bih im se nasmejao i vedrinu mog lica nisu potamnili. Put sam im birao, poput kneza sam sedeo; bio sam kao car među četama, kao onaj što žalosne teši.