Samuel 1 1:7-20

Tako je to bilo iz godine u godinu. Kad god bi odlazili u BOŽJE svetište u Šilu, Penina bi toliko izazivala Anu da ona od jada i žalosti nije mogla niti jesti. Elkana bi tada pitao Anu: »Zašto plačeš i ne jedeš? Zašto si potištena? Zar ti ja ne značim više od desetorice sinova?« Jednom, nakon što su jeli i pili, Ana je ustala i otišla u svetište pred BOGA. A svećenik Eli sjedio je na svojoj stolici pokraj ulaza u BOŽJE svetište. Sva očajna, gorko je zaplakala, pa se pomolila BOGU. Zavjetovala se ovim riječima: »BOŽE Svevladaru, pogledaj me koliko sam jadna. Tvoja sam sluškinja. Nemoj me zaboraviti. Ako dobijem muško dijete, posvetit ću ga tebi, da ti služi do smrti, a ni britva mu neće prijeći preko glave.« Kako se Ana dugo molila, Eli je promatrao njezina usta. Molila je u sebi — micale su joj se usne, a glas joj se nije čuo. Eli je pomislio da je pijana pa joj je rekao: »Dokle ćeš se opijati ženo? Ostavi se vina.« »Nije, gospodaru, to što misliš«, odgovorila mu je Ana, »nego sam očajna. Nisam pila ni vino ni pivo. Izlijevala sam svoje srce pred BOGOM. Nemoj misliti da sam poročna. Molila sam ovdje zbog svoje velike muke i žalosti.« Nato joj je Eli odgovorio: »Idi u miru i neka ti Izraelov Bog ispuni molbu koju si mu uputila.« Ana je dodala: »Nadam se da ćeš biti zadovoljan svojom sluškinjom.« Nakon toga je otišla svojim putem pa je onda i nešto pojela. Više nije imala tužan izraz lica. Sutradan su svi poranili, poklonili se BOGU i vratili kući u Ramu. Elkana je spavao s Anom, a BOG je se sjetio. Tako je ona zatrudnjela pa je došlo i vrijeme da rodi. Rodila je sina i dala mu ime Samuel. Rekla je: »Tražila sam ga od BOGA.«