Knjiga Nemijina 2:1-18
Knjiga Nemijina 2:1-18 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Месеца нисана двадесете године владавине цара Артаксеркса стајало је вино пред њим. Ја узех вино и принесох га цару. Раније нисам био невесео пред њим. Тада ми цар рече: „Што ти је лице тужно? Да ниси болестан? Мора да ти је туга у срцу.” Ја се веома уплаших. Потом рекох цару: „Нека је жив цар довека! Како не бих био тужан кад је град у коме су гробови отаца мојих опустошен, а врата му спаљена?” Тада ми цар рече: „Шта желиш?” Ја се помолих Богу небеском и рекох цару: „Ако се слаже цар и ако ти је мио слуга твој, пошаљи ме у Јудеју, у град у коме су гробови отаца мојих, да га саградим.” Цар ми рече, а жена његова је седела до њега: „Колико би дуго трајао твој пут? Кад ћеш се вратити?” Кад му рекох време, цар ми дозволи да идем. Потом рекох цару: „Ако је цару по вољи, нека ми да писмо за управнике преко реке да ме прате док не дођем у Јудеју и писмо Асафу, чувару шуме цареве, да ми испоручи дрва да направим врата за тврђаву, храм, зид града и за кућу у којој ћу живети.” Цар ми даде јер је милостива рука Бога мога била нада мном. Тако дођох управницима преко реке и дадох им писма царева. Цар је послао са мном заповеднике и коњанике. Кад је то сазнао Санавалат Ороњанин и слуга Товија Амонац, било им је веома криво што је дошао човек да се брине за добро синова Израиљевих. Ја стигох у Јерусалим и причеках тамо три дана. Потом устадох ноћу с неколико људи, а никоме не рекох шта ми је Бог мој ставио у срце да учиним у Јерусалиму. Нисам имао других животиња осим животиње на којој сам јахао. По ноћи сам изашао на Долинска врата на Змајевски извор, према Гнојним вратима. Гледао сам зидове јерусалимске који су били разваљени и како су врата била огњем спаљена. Затим одјахах према Изворским вратима и царевом језеру. Ту није било места да прође животиња коју сам јахао. Зато сам јахао ноћу уз поток, разгледао зид, упутио се ка Долинским вратима и потом се вратио. Међутим, поглавари нису знали куда сам ишао и шта сам радио. Дотад нисам ништа рекао ни Јудејцима, ни свештеницима, ни поглаварима, ни заповедницима, ни осталима који су управљали послом. Тада им рекох: „Видите у каквој смо невољи. Јерусалим је разрушен, а врата његова спаљена огњем. Хајде да подижемо зидине јерусалимске, да не будемо ругло!” Потом им казах како је била милостива рука Бога мога нада мном и речи цареве које ми је упутио. Они тада рекоше: „Устанимо и зидајмо!”
Knjiga Nemijina 2:1-18 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Месеца нисана, двадесете године владавине цара Артаксеркса, када су цару донели вино, ја га узех и дадох му га. Раније нисам био тужан пред њим, па ме цар упита: »Зашто ти је лице тужно кад ниси болестан? То не може да буде ништа друго него туга у срцу.« Ја се веома уплаших, па рекох цару: »Живео довека, царе! Како да ми лице не буде тужно када град у ком су гробови мојих предака лежи у рушевинама, а капије му је прогутала ватра?« Тада ме цар упита: »Шта желиш?« Ја се помолих Богу неба, па одговорих цару: »Ако је цару по вољи и ако сам ја, твој слуга, стекао твоју наклоност, пошаљи ме у Јуду, у град гробова мојих предака, да га поново сазидам.« Тада ме цар, уз кога је седела царица, упита: »Колико ће трајати твој пут и када ћеш се вратити?« И пошто је цару било по вољи да ме пошаље, ја му назначих време и још му рекох: »Ако је цару по вољи, нека ми се дају писма за намеснике с оне стране Еуфрата, да ме безбедно спроведу до Јуде, и писмо за Асафа, чувара цареве шуме, да ми да дебала да направим греде за капије на тврђави поред Храма, за градски зид и за кућу у којој ћу становати.« И цар ми даде писма, јер је милостива рука мога Бога била на мени. Тако одох намесницима с оне стране Еуфрата и дадох им царева писма. А цар је са мном послао и војне заповеднике и коњанике. Када су за то чули Санвалат Хоронац и амонски службеник Товија, било им је веома криво што је неко дошао да ради за добробит Израелаца. Ја стигох у Јерусалим, па, пошто сам тамо остао три дана, кренух ноћу са неколико људи. Ником нисам рекао шта ми је Бог ставио у срце да учиним за Јерусалим. Са собом нисам имао других јахаћих животиња осим оне на којој сам јахао. Ноћу се упутих кроз Долинску капију према Змајевом бунару и до Сметлишне капије и прегледах зидове Јерусалима, који су били разорени, и његове капије, које је прогутала ватра. Потом одох даље, према Изворској капији и према Царевом језерцету, али тамо није било места да прође животиња коју сам јахао, па сам се ноћу попео долином и даље прегледајући зид. Онда сам се вратио и ушао кроз Долинску капију. Службеници нису знали куда сам отишао нити шта сам радио, јер још ништа нисам био рекао Јудејима, ни свештеницима, ни племићима, ни службеницима, ни другима који ће обављати радове. Ја им рекох: »Видите у каквој смо невољи: Јерусалим лежи у рушевинама, а капије су му спаљене. Стога хајде да поново сазидамо јерусалимски зид, да више не будемо ругло.« А испричах им и о милостивој руци свога Бога на мени и шта ми је цар рекао. Они одвратише: »Почнимо одмах да зидамо.« И прионуше на то добро дело.
Knjiga Nemijina 2:1-18 Novi srpski prevod (NSPL)
Bilo je to meseca nisana dvadesete godine cara Artakserksa. Pred njim je bilo vino i ja sam uzeo to vino i dao ga caru. I nikada ranije nisam bio tužan pred njim. Car mi reče: „Zašto ti je lice tužno? Da nisi bolestan? To nije ništa nego neka tuga srca.“ A ja sam se jako uplašio i rekao caru: „Neka je car živ doveka! Kako da mi lice ne bude žalosno kada je opustošen grad gde su grobovi mojih predaka, a vrata su mu ognjem spaljena?“ Reče mi car: „Dakle, šta želiš?“ A ja sam se pomolio Bogu nebeskom i odgovorio caru: „Ako car nađe za dobro i ako mu je po volji tvoj sluga pred tobom, onda me pošalji u Judu, u grad gde su grobovi mojih predaka i ja ću da ga obnovim.“ Car me je – dok je carica sedela pored njega – pitao: „Dokle ćeš biti na putu i kada ćeš da se vratiš?“ Caru je to bilo po volji, pa me je poslao, a ja sam mu rekao za vreme. Još sam kazao caru: „Ako je caru po volji, neka mi da pisma za upravitelje područja preko reke, kako bi me pustili da prođem dok ne dođem u Judu. I pismo za Asafa, čuvara careve šume, da bi mi dao drva, kako bi se napravile grede za vrata utvrđenja, koje pripada Domu, za gradski zid i za kuću u kojoj ću biti.“ Car mi ih je dao jer je dobra ruka moga Boga bila nada mnom. Tako sam otišao upraviteljima područja preko reke i dao im careva pisma. Car je još sa mnom poslao vojne zapovednike i konjanike. Ali kada su to čuli Sanavalat Oronjanin i Tovija, sluga Amonac, bilo im je veoma mrsko što je došao neko da traži dobro za izrailjski narod. Došao sam u Jerusalim i bio tamo tri dana. Ustao sam noću, ja i nekolicina ljudi sa mnom, ali nikome nisam kazao šta mi je moj Bog stavio u srce da uradim za Jerusalim. A od životinja ništa nije bilo uz mene osim živinčeta na kome sam jahao. Izašao sam na Dolinska vrata, noću, naspram Zmajevog izvora i Gnojnih vrata. Proveravao sam zidove Jerusalima. Bili su porušeni, a njegova vrata spaljena ognjem. Prošao sam do Izvorskih vrata i do Carevog jezera, ali tamo nije bilo mesta da prođe živinče ispod mene. Penjao sam se uz potok, noću, i proveravao zid, a onda sam se okrenuo nazad ka Dolinskim vratima i vratio se. Dostojanstvenici nisu znali gde sam otišao i šta sam radio. Naime, nikog od Jevreja, sveštenika, glavara i dostojanstvenika, koji su radili na poduhvatu, nisam obavestio do sada. I tada sam im kazao: „Vi vidite nevolju u kojoj smo: da je Jerusalim opustošen, da su mu vrata ognjem spalili. Dođite, hajde da obnovimo jerusalimski zid i ne budemo opet na sramotu!“ Ispričao sam im o dobroj ruci moga Boga, koja je bila nada mnom, o carevim rečima koje mi je rekao. A oni su rekli: „Ustanimo i zidajmo!“ Tako su se ohrabrili za dobro delo.
Knjiga Nemijina 2:1-18 Нови српски превод (NSP)
Било је то месеца нисана двадесете године цара Артаксеркса. Пред њим је било вино и ја сам узео то вино и дао га цару. И никада раније нисам био тужан пред њим. Цар ми рече: „Зашто ти је лице тужно? Да ниси болестан? То није ништа него нека туга срца.“ А ја сам се јако уплашио и рекао цару: „Нека је цар жив довека! Како да ми лице не буде жалосно када је опустошен град где су гробови мојих предака, а врата су му огњем спаљена?“ Рече ми цар: „Дакле, шта желиш?“ А ја сам се помолио Богу небеском и одговорио цару: „Ако цар нађе за добро и ако му је по вољи твој слуга пред тобом, онда ме пошаљи у Јуду, у град где су гробови мојих предака и ја ћу да га обновим.“ Цар ме је – док је царица седела поред њега – питао: „Докле ћеш бити на путу и када ћеш да се вратиш?“ Цару је то било по вољи, па ме је послао, а ја сам му рекао за време. Још сам казао цару: „Ако је цару по вољи, нека ми да писма за управитеље подручја преко реке, како би ме пустили да прођем док не дођем у Јуду. И писмо за Асафа, чувара цареве шуме, да би ми дао дрва, како би се направиле греде за врата утврђења, које припада Дому, за градски зид и за кућу у којој ћу бити.“ Цар ми их је дао јер је добра рука мога Бога била нада мном. Тако сам отишао управитељима подручја преко реке и дао им царева писма. Цар је још са мном послао војне заповеднике и коњанике. Али када су то чули Санавалат Ороњанин и Товија, слуга Амонац, било им је веома мрско што је дошао неко да тражи добро за израиљски народ. Дошао сам у Јерусалим и био тамо три дана. Устао сам ноћу, ја и неколицина људи са мном, али никоме нисам казао шта ми је мој Бог ставио у срце да урадим за Јерусалим. А од животиња ништа није било уз мене осим живинчета на коме сам јахао. Изашао сам на Долинска врата, ноћу, наспрам Змајевог извора и Гнојних врата. Проверавао сам зидове Јерусалима. Били су порушени, а његова врата спаљена огњем. Прошао сам до Изворских врата и до Царевог језера, али тамо није било места да прође живинче испод мене. Пењао сам се уз поток, ноћу, и проверавао зид, а онда сам се окренуо назад ка Долинским вратима и вратио се. Достојанственици нису знали где сам отишао и шта сам радио. Наиме, никог од Јевреја, свештеника, главара и достојанственика, који су радили на подухвату, нисам обавестио до сада. И тада сам им казао: „Ви видите невољу у којој смо: да је Јерусалим опустошен, да су му врата огњем спалили. Дођите, хајде да обновимо јерусалимски зид и не будемо опет на срамоту!“ Испричао сам им о доброј руци мога Бога, која је била нада мном, о царевим речима које ми је рекао. А они су рекли: „Устанимо и зидајмо!“ Тако су се охрабрили за добро дело.
Knjiga Nemijina 2:1-18 Sveta Biblija (SRP1865)
A mjeseca Nisana godine dvadesete Artakserksa cara bijaše vino pred njim, i ja uzev vino dadoh ga caru. A preðe ne bijah neveseo pred njim. I reèe mi car: što si lica nevesela, kad nijesi bolestan? nije drugo nego tuga u srcu. A ja se uplaših vrlo. I rekoh caru: da je živ car dovijeka! kako ne bih bio lica nevesela, kad je grad gdje su grobovi mojih otaca opustio i vrata mu ognjem spaljena? A car mi reèe: šta hoæeš? Tada se pomolih Bogu nebeskomu, I rekoh caru: ako je ugodno caru i ako ti je mio sluga tvoj, pošlji me u Judeju u grad gdje su grobovi otaca mojih da ga sagradim. A car mi reèe, a žena njegova sjeðaše do njega: koliko ti vremena treba na put, i kad æeš se vratiti? I bi ugodno caru, i pusti me kad mu kazah vrijeme. Potom rekoh caru: ako je ugodno caru, da mi se da knjiga na knezove preko rijeke da me prate dokle ne doðem u Judeju, I knjiga na Asafa èuvara šume careve da mi da drva za brvna na vrata od dvora uz dom Božji i za zid gradski i za kuæu u koju æu uæi. I dade mi car, jer dobra ruka Boga mojega bješe nada mnom. I tako doðoh ka knezovima preko rijeke, i dadoh im knjige careve. A car posla sa mnom vojvode i konjike. A kad to èu Sanavalat Oronjanin i Tovija sluga Amonac, bi im vrlo mrsko što doðe èovjek da se postara za dobro sinovima Izrailjevijem. Potom doðoh u Jerusalim, i bih ondje tri dana. Pa ustah noæu s nekoliko ljudi, a nikomu ne kazah što mi je Bog moj dao u srce da uèinim u Jerusalimu; i ne imah kljuseta sa sobom osim onoga na kom jahah. I izidoh noæu na vrata od doline, na izvor zmajevski, i na vrata gnojna, i razgledah zidove Jerusalimske kako bjehu razvaljeni i kako mu vrata bjehu ognjem popaljena. Otuda proðoh na izvorska vrata i na carsko jezero, a ondje ne bješe mjesta da kljuse poda mnom prijeðe. Zato jahah uz potok po noæi i razgledah zid, pa se vratih na vrata od doline, i tako doðoh natrag. Ali poglavari ne znadijahu kuda sam išao ni šta sam radio, jer do tada ne bijah ništa rekao ni Judejcima ni sveštenicima ni knezovima ni poglavarima ni drugima koji upravljahu poslom. Zato im rekoh: vidite u kakvom smo zlu, Jerusalim pust i vrata mu popaljena ognjem; dajte da zidamo zidove Jerusalimske, da više ne budemo rug. I kazah im kako je dobra ruka Boga mojega nada mnom i rijeèi careve koje mi je rekao. Tada rekoše: ustanimo i zidajmo. I ukrijepiše im se ruke na dobro.