Knjiga o Jovu 14:7-22
Knjiga o Jovu 14:7-22 Novi srpski prevod (NSPL)
Jer postoji nada i za drvo posečeno; ponovo će da iznikne i neće ostati bez mladica svojih. Nek mu se i koren u zemlji sparuši i panj mu se u zemlji sasuši; propupeće čim oseti vodu, pustiće izdanke kao da je zasad! A čovek skončava onemoćao; izdahne smrtnik, i gde je on? Iz mora ishlapi voda, a potok presahne, presuši; tako i čovek legne da više ne ustane; dok nebesa ne bude bilo ne bude se, ne dižu se ljudi iz sna njihovoga. O, kada bi me u Svet mrtvih sakrio, sklonio me dok gnev tvoj ne mine; kada bi mi postavio rok i tad me se setio! Alʼ kad čovek umre, da li više živi? Kroz sve dane svog kulučenja, ja čekaću da mi stigne smena. Ti ćeš me pozvati i ja ću se odazvati, zaželećeš delo ruku svojih. Tada ćeš mi korake brojati, na moj greh se nećeš osvrtati. Prestup si moj svezao u vreću, krivicu si moju izbelio. Ali kao što se gora ruši, odranja se, kao što se kamen sa svog mesta svalja; ko što vode razdrobe kamenje i bujice tlo isperu, i ti tako uništavaš čovekovu nadu. Jednom zasvagda ti ga nadvladavaš i on odlazi, lice mu menjaš i otpuštaš ga. I on ne zna da li su mu sinovi u časti, i ne vidi ako su neznatni. Samo mu je telo u bolu svome, samo mu duša za sobom pati.“
Knjiga o Jovu 14:7-22 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Дрво има наду ако се посече да ће се омладити и да неће бити без изданака. Ако му остари корен у земљи и у прах изумре пањ његов, Чим осети воду, опет напупи и пусти гране своје као младица. А човек умре и одлази, кад издахне, где је? Као вода кад истекне из мора, као река кад нестаје и пресуши, Тако човек кад легне, не устаје више. Док буде небеса, неће се пробудити нити ће се пренути из сна свог. Ко ће ме у подземље склонити и сакрити док не прође гнев твој и не даш ми рок кад ћеш ме се сетити? Ако умре човек, хоће ли оживети? Све дане мучног живота ишчекиваћу док ми не дође промена. Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати. Пожелећеш дело руку својих. Сада ми бројиш кораке и не чуваш ме од греха мог. У торбицу си запечатио преступе моје и безакоња моја чуваш. Као што гора падне и распадне се, као што се стена одвали с места свог, као што вода ситни камење и бујица спира земљу, тако уништаваш надање људско. Савладаваш га заувек и он одлази, нагрдиш му лице и отпушташ га. Синове му поштују – он то не зна. Презиру их – не дотиче га се. Он осећа само бол у свом телу и тугу у души својој.”
Knjiga o Jovu 14:7-22 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
»Па и за дрво има наде: ако га посеку, опет ће нићи и младице му се намножити. Ако му корен у земљи и остари и пањ му се у прашини сасуши, чим осети воду, пропупеће и као биљка потерати младице. Али, кад човек умре, постаје беспомоћан, кад смртник издахне, где је? Као што вода испарава из мора и корито реке испуца и осуши се, тако и човек легне и не устаје. Док небеса не ишчезну, неће се људи пробудити ни отргнути од сна. О, кад би у Шеол хтео да ме сакријеш и склониш ме док те гнев не прође, кад би ми рок одредио кад ћеш ме се сетити. Ако човек умре, хоће ли опет живети? Све време свог тешког служења чекаћу док ми не дође замена. Зваћеш, и ја ћу се одазвати; чезнућеш за својим делом. Да, тада ћеш ми бројати кораке, али на моје грехе нећеш вребати. Да, мој преступ запечатићеш у врећи, мој грех ћеш покрити. Али, као што се планина одроњава и мрви и стена помера са свог места, као што вода спира камење и бујице отплављују земљу, тако и ти човеку уништаваш наду. Надјачаш га једном заувек, и њега нема, лик му промениш и одбациш га. Да ли му синове поштују, он то не зна, да ли их понижавају, он то не види. Он само бол свога тела осећа и само себе оплакује.«
Knjiga o Jovu 14:7-22 Нови српски превод (NSP)
Јер постоји нада и за дрво посечено; поново ће да изникне и неће остати без младица својих. Нек му се и корен у земљи спаруши и пањ му се у земљи сасуши; пропупеће чим осети воду, пустиће изданке као да је засад! А човек скончава онемоћао; издахне смртник, и где је он? Из мора исхлапи вода, а поток пресахне, пресуши; тако и човек легне да више не устане; док небеса не буде било не буде се, не дижу се људи из сна њиховога. О, када би ме у Свет мртвих сакрио, склонио ме док гнев твој не мине; када би ми поставио рок и тад ме се сетио! Ал’ кад човек умре, да ли више живи? Кроз све дане свог кулучења, ја чекаћу да ми стигне смена. Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати, зажелећеш дело руку својих. Тада ћеш ми кораке бројати, на мој грех се нећеш освртати. Преступ си мој свезао у врећу, кривицу си моју избелио. Али као што се гора руши, одрања се, као што се камен са свог места сваља; ко што воде раздробе камење и бујице тло исперу, и ти тако уништаваш човекову наду. Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази, лице му мењаш и отпушташ га. И он не зна да ли су му синови у части, и не види ако су незнатни. Само му је тело у болу своме, само му душа за собом пати.“
Knjiga o Jovu 14:7-22 Sveta Biblija (SRP1865)
Jer za drvo ima nadanja, ako se posijeèe, da æe se još omladiti i da neæe biti bez izdanaka; Ako i ostari u zemlji korijen njegov i u prahu izumre panj njegov, Èim osjeti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad. A èovjek umire iznemogao; i kad izdahne èovjek, gdje je? Kao kad voda oteèe iz jezera i rijeka opadne i usahne, Tako èovjek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neæe se probuditi niti æe se prenuti oda sna svojega. O da me hoæeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnjev tvoj, i da mi daš rok kad æeš me se opomenuti! Kad umre èovjek, hoæe li oživjeti? Sve dane vremena koje mi je odreðeno èekaæu dokle mi doðe promjena. Zazvaæeš, i ja æu ti se odazvati; djelo ruku svojih poželjeæeš. A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za grijeh moj. Zapeèaæeni su u tobocu moji prijestupi, i zavezuješ bezakonja moja. Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stijena odvali s mjesta svojega, I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje èovjeèije obraæaš u ništa. Nadvlaðuješ ga jednako, te odlazi, mijenjaš mu lice i otpuštaš ga. Ako sinovi njegovi budu u èasti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine. Samo tijelo njegovo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.