Књига о Јову 14:7-22

Јер постоји нада и за дрво посечено; поново ће да изникне и неће остати без младица својих. Нек му се и корен у земљи спаруши и пањ му се у земљи сасуши; пропупеће чим осети воду, пустиће изданке као да је засад! А човек скончава онемоћао; издахне смртник, и где је он? Из мора исхлапи вода, а поток пресахне, пресуши; тако и човек легне да више не устане; док небеса не буде било не буде се, не дижу се људи из сна њиховога. О, када би ме у Свет мртвих сакрио, склонио ме док гнев твој не мине; када би ми поставио рок и тад ме се сетио! Ал’ кад човек умре, да ли више живи? Кроз све дане свог кулучења, ја чекаћу да ми стигне смена. Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати, зажелећеш дело руку својих. Тада ћеш ми кораке бројати, на мој грех се нећеш освртати. Преступ си мој свезао у врећу, кривицу си моју избелио. Али као што се гора руши, одрања се, као што се камен са свог места сваља; ко што воде раздробе камење и бујице тло исперу, и ти тако уништаваш човекову наду. Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази, лице му мењаш и отпушташ га. И он не зна да ли су му синови у части, и не види ако су незнатни. Само му је тело у болу своме, само му душа за собом пати.“