1. Mojsijeva 42:29-38
1. Mojsijeva 42:29-38 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Кад су дошли оцу своме у земљу хананску, испричаше му све шта им се догодило. Рекоше: „Грубо је говорио с нама човек који управља оном земљом и прогласио нас уходама. Ми смо му рекли да смо поштени људи и да никад нисмо били уходе, да нас је било дванаесторо браће, синова оца нашег. Једнога нема, а најмлађи је сада с нашим оцем у земљи хананској. Међутим, тај човек који заповеда у оној земљи рече нам: ‘Овако ћу сазнати да ли сте поштени људи, оставите једног брата код мене, а ви остали узмите шта треба за ваше изгладнеле породице и идите. После ми доведите свог најмлађег брата да се уверим да нисте уходе, него поштени људи. Онда ћу вам вратити вашег брата и моћи ћете слободно да путујете земљом.’” Кад су изручивали своје вреће, гле, сваки нађе у врећи својој новац и уплашише се и они и отац њихов. Тада им рече Јаков, отац њихов: „Узимате ми децу! Јосифа нема, Симеуна нема, а хоћете да узмете Венијамина! Све се на мене свалило.” Тада Рувим рече своме оцу: „Два сина моја убиј ако ти га не доведем натраг. Дај га у моје руке и ја ћу ти га вратити!” Он одговори: „Мој син неће ићи с вама. Брат његов је мртав и остао је сам. Ако би му се десило какво зло на путу на који ћете поћи, спустили бисте моју седу главу уцвељену к покојницима.”
1. Mojsijeva 42:29-38 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Када су стигли свом оцу Јакову у Ханаан, испричаше му све што им се догодило. »Човек који је господар оне земље разговарао је с нама строго и оптужио нас да уходимо земљу, али ми смо му рекли: ‚Поштени смо људи, нисмо уходе. Било нас је дванаесторо браће, синова једног оца. Једног више нема, а најмлађи је сада с нашим оцем у Ханаану.‘ Тада нам господар земље рече: ‚Овако ћу знати да сте поштени људи: једног брата оставите овде код мене, узмите храну за своје изгладнеле укућане, па идите. Онда ми доведите свог најмлађег брата, и знаћу да нисте уходе, него поштени људи. После тога ћу вам вратити вашег брата и моћи ћете слободно да се крећете земљом.‘« Како су празнили своје џакове, сваки нађе своју кесу с новцем. Када су они и њихов отац видели кесе с новцем, уплашише се. Њихов отац Јаков им рече: »Због вас ћу остати без деце. Јосифа више нема, нема ни Симеона, а сад хоћете и Венијамина да одведете. Све се заверило против мене!« Тада Рувим рече оцу: »Убиј моја два сина ако ти га не доведем назад. Повери га мени, и ја ћу ти га довести назад.« Али Јаков рече: »Мој син неће с вама, јер брат му је мртав и само је још он остао. Ако га на путу на који идете задеси неко зло, отераћете моју седу главу тужну у Шеол.«
1. Mojsijeva 42:29-38 Novi srpski prevod (NSPL)
Kad su došli k svome ocu Jakovu u Hanan, ispričali su mu sve što im se desilo. Rekli su mu: „Čovek koji je gospodar zemlje je grubo govorio s nama i optužio nas da smo uhode. Ali mi smo mu rekli: ’Pošteni smo, nismo uhode. Bilo nas je dvanaestoro braće; sinovi smo jednog oca. Jednoga više nema, a najmlađi je sad sa ocem u Hananu.’ Tada nam je taj čovek, gospodar zemlje, rekao: ’Ovako ću znati da ste pošteni: ostavite jednog brata tu sa mnom, a vi ostali uzmite žito za vaše izgladnele porodice, pa idite. Zatim dovedite svog najmlađeg brata, pa ću znati da niste uhode, nego pošteni ljudi. Tada ću vam vratiti vašeg brata, pa ćete moći da trgujete po zemlji.’“ Ali dok su praznili svoje vreće, svaki od njih u svojoj vreći nađe svoju kesu sa novcem. Kad su oni i njihov otac ugledali kese sa novcem, uplašili su se. „Ostavljate me bez dece! – reče im njihov otac Jakov. Josifa nema, Simeuna nema, a sad i Venijamina hoćete da odvedete. Sve se urotilo protiv mene!“ Tada Ruvim reče svome ocu: „Možeš da usmrtiš moja dva sina ako ti ga ne dovedem natrag. Poveri ga meni i ja ću ti ga vratiti.“ Ali Jakov reče: „Neće moj sin sići s vama! Njegov brat je mrtav, i on je ostao sam. Ako bi mu se desila nesreća na putu na koji polazite, onda biste moju sedu glavu u tuzi svalili u Svet mrtvih.“
1. Mojsijeva 42:29-38 Нови српски превод (NSP)
Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: „Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете по земљи.’“ Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. „Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“ Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао сам. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“
1. Mojsijeva 42:29-38 Sveta Biblija (SRP1865)
I došavši k Jakovu ocu svojemu u zemlju Hanansku, pripovjediše mu sve što im se dogodi, govoreæi: Oštro govoraše s nama èovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji, i doèeka nas kao uhode. A kad mu rekosmo: mi smo pošteni ljudi, nigda nijesmo bili uhode; Bilo nas je dvanaest braæe, sinova oca našega; jednoga veæ nema, a najmlaði je danas kod oca našega u zemlji Hananskoj; Reèe nam èovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji: ovako æu doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednoga izmeðu sebe ostavite kod mene, a što vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite. Poslije dovedite k meni brata svojega najmlaðega, da se uvjerim da nijeste uhode nego pošteni ljudi; brata æu vam vratiti, i moæi æete trgovati po ovoj zemlji. A kad izruèivahu vreæe svoje, gle, svakome u vreæi bjehu u zavežljaju novci njegovi; i vidjevši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im. I reèe im Jakov otac njihov: potrste mi djecu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoæete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me. A Ruvim progovori i reèe ocu svojemu: dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja æu ti ga opet dovesti. A on reèe: neæe iæi sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji æete iæi, svalili biste me stara s tugom u grob.