Римљанима 7:9-25

И ја сам некад живео без закона; а кад је дошла заповест, грех је оживео. Ја пак умрех и нађе се да ме је заповест, која је имала да ме води у живот, довела до смрти. Грех ме је, наиме, добивши повод у заповести, завео и баш њоме убио. Закон је сам по себи свет, и заповест је света, и праведна, и добра. Значи ли то да је добро мени послало смрт? Далеко од тога. Него грех, да би се показао као грех, посредством доброга издејствовао ми је смрт, да би грех – посредством заповести – постао преко сваке мере грешан. Знамо, наиме, да је закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех. Тако, не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим – то чиним. Ако пак чиним што не желим, слажем се са законом и признајем да је добар. Јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени. Знам, наиме, да у мени, то јест, у моме телу, добро не обитава; јер хтети – тога има у мени, али чиним добро – тога нема. Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја него грех који у мени обитава. Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло у мени. Тако се по унутрашњем човеку радујем Божјем закону, али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима. Бедан сам ја човек; ко ће ме избацити од овог смртног тела? Богу хвала кроз Исуса Христа, Господа нашега. Тако, дакле, ја сâм умом служим Божјем закону, а телом – закону греха.