Немија 5:1-13

Тада се подиже велика вика људи и жена против браће њихове Јудејаца. Наиме, неки су говорили: „Нас, синова наших и кћери наших има много. Хајде да набавимо жита да једемо и да преживимо.” Други су говорили: „Ми смо заложили поља своја, винограде своје и куће своје да бисмо добили жито у овој глади.” Неки су говорили: „Морали смо да позајмимо новац за царски порез на поља своја и винограде. Тело наше је као тело браће наше, синови наши као синови њихови, а ми треба да дамо синове своје и кћери своје у ропство. Неке наше кћери већ су робиње, а ми смо немоћни јер поља наша и винограде наше држе други.” Ја се веома разљутих кад чух вику њихову и те њихове речи. Одлучио сам да прекорим старешине и поглаваре, па им рекох: „Сви ви сте оптеретили браћу своју!” Тада сазвах због њих велики збор. Потом им рекох: „Ми смо, колико смо могли, откупили браћу своју, Јудејце који су били продани варварима. Ви сада продајете браћу своју, и то нама, да бисмо их откупили!” Они ућуташе и не проговорише ништа. Ја наставих: „Није добро то што радите. Зар не треба да идете у страху од Бога нашег, да нам се не би ругали непријатељи наши? И ја, и браћа моја, и слуге моје давали смо им новац и жито, али смо им дуг опростили. Вратите им и ви, још данас, поља њихова, винограде, маслињаке и куће њихове и опростите им камату на новац, жито, вино и уље коју сте им наметнули.” Тада они одговорише: „Вратићемо то и нећемо више ништа тражити од њих. Учинићемо као што си рекао.” Потом позвах свештенике и заклех их да ће учинити као што су обећали. Тада истресох свој огртач и рекох: „Овако нека истресе Бог сваког из куће његове и имања ко не одржи обећање своје! Тако нека се истресе и испразни!” Сав збор повика: „Нека буде тако!” Хвалили су Господа и народ учини као што је договорено.