Немија 2:1-9

Месеца нисана двадесете године владавине цара Артаксеркса стајало је вино пред њим. Ја узех вино и принесох га цару. Раније нисам био невесео пред њим. Тада ми цар рече: „Што ти је лице тужно? Да ниси болестан? Мора да ти је туга у срцу.” Ја се веома уплаших. Потом рекох цару: „Нека је жив цар довека! Како не бих био тужан кад је град у коме су гробови отаца мојих опустошен, а врата му спаљена?” Тада ми цар рече: „Шта желиш?” Ја се помолих Богу небеском и рекох цару: „Ако се слаже цар и ако ти је мио слуга твој, пошаљи ме у Јудеју, у град у коме су гробови отаца мојих, да га саградим.” Цар ми рече, а жена његова је седела до њега: „Колико би дуго трајао твој пут? Кад ћеш се вратити?” Кад му рекох време, цар ми дозволи да идем. Потом рекох цару: „Ако је цару по вољи, нека ми да писмо за управнике преко реке да ме прате док не дођем у Јудеју и писмо Асафу, чувару шуме цареве, да ми испоручи дрва да направим врата за тврђаву, храм, зид града и за кућу у којој ћу живети.” Цар ми даде јер је милостива рука Бога мога била нада мном. Тако дођох управницима преко реке и дадох им писма царева. Цар је послао са мном заповеднике и коњанике.