Тужбалице 3:1-20

Ја сам човек који је упознао невољу од прута гнева његовог. Он ме је водио и одвео у таму, а не на светлост. Само ме притиска сваки дан и подиже руку своју. Учини да ми тело остари, кожа моја и поломи кости моје. Опколи ме и зазида, отровом ме прели, постави ме у таму као мртваце вечне, огради ме да не изађем, окове ми отежа. Кад вичем и преклињем, он одбија молитву моју. Преградио је путеве моје каменом тесаним, закрчио је стазе моје. Постао ми је као медвед у заседи, као лав у скровишту. Одвуче ме с путева мојих, раздера ме и уништи. Затегао је лук свој и поставио ме је као мету. Устрелио ме је у бубреге стрелама из тобоца његовог. Постадох подсмех целом народу свом, ругалица свакодневна. Горчином ме нахрани, пелином ме напоји. Поломи кременом зубе моје, пепелом ме посу. Одузе мир души мојој, не знам за срећу. Тада рекох: „Оде снага моја и надање у Господа.” Сети се невоље моје и страдања мога, пелина и горчине. Стално се тога сећа и вене душа моја.