Јов 6:1-30

Јов одговори и рече: „О, кад би могла да се измери патња моја и мука моја да се на вагу стави! Оне би претегле песак морски, зато су ми речи непромишљене. Стреле Свемогућег су у мени, отров њихов испија ми дух, страхоте Божје ме ударају. Риче ли дивљи магарац на сочној паши? Муче ли во код хране своје? Може ли се јести бљутаво, без соли? Има ли сласти у беланцету јајета? Чега се душа моја гадила, то ми је у болести храна. О, кад би ми се испунило то што желим и кад би ми Бог испунио оно чему се надам! Кад би Бог хтео да ме уништи! Кад би махнуо руком својом да ме сатре! То би ми била утеха, могао бих да поскочим, иако сам у мукама тешким, што се нисам противио одлукама светим. Имам ли снаге да издржим? Какав крај да ишчекујем? Да ли је снага моја као снага камена? Да ли је тело моје од бронзе? Има ли ми још помоћи? Зар није спасење далеко од мене? Напаћеном треба милост пријатеља иако је одбацио страх од Свемогућег. Браћа моја ме изневерише као поток, као набујали потоци пролазе. Они су мутни од леда, у њима је снег. Кад је топло, они пресуше, кад се загреју, нестају из корита свог. Каравани скрећу с путева својих, лутају и губе се. Каравани из Теме гледали су их, путници из Севе ослањали су се на њих. Међутим, преварили су се у надању свом, кад су дошли, били су преварени. Тако сте сада и ви мени. Видели сте патњу моју и уплашили сте се. Да ли сам вам икад рекао дајте ми нешто? Поклоните ми од свог имања? Избавите ме из руке непријатељеве, ослободите ме из руке насилника? Поучите ме и ја ћу ћутати. Објасните ми у чему сам погрешио. Како су тешке речи истините, али чему води прекоревање? Мислите ли да укорите речи и да говор очајника разноси ветар? Сиротог нападате, ближње своје осуђујете! Зато сад погледајте ме! Зар ћу вас у лице лагати? Промените мишљење да не буде неправде. Размислите, ја сам у праву! Има ли неправде на језику мом? Нисам ли окусио несрећу?