Јов 5:5-27

Летину његову поједоше гладни, усред трња је покупише, а жедни желе посед његов. Несрећа не излази из праха и невоља не ниче из земље, Него човек рађа невољу као што варнице врцају увис. Ја бих Богу пошао и пред Богом бих изнео ствар своју. Он чини дела велика и недокучива, предивна и безбројна. Он пушта кишу на земљу и водом напаја поља. Он понижене уздиже, ојађене усрећује. Намере лукавих разбија и руке њихове ништа не завршавају. Препредене хвата у њиховом лукавству и намере сплеткара уништава. Они по дану западну у таму и у подне пипају као по ноћи. Он штити убогог од оштрице мача и избавља од руке силног. Убогом се јавља нада, а зло затвара уста своја. Гле, благо човеку ког Бог исправља, не одбацуј прекоре Свемогућег! Он рањава, али и превија, он удара и руком својом исцељује. Из шест невоља избавиће те, ни у седмој те неће зло дотаћи. У глади ће те од смрти спасти и у рату од мача. Од шибања језика заклониће те, ослободићеш се страха кад разарање дође. Разарању и глади смејаћеш се, нећеш се бојати звери дивљих. Склопићеш савез с камењем пољским, бићеш у миру са зверима дивљим. Видећеш мир у шатору свом и станишта своја неоштећена. Сазнаћеш да ти се потомство умножило, да пород твој расте као трава по земљи. У старости ћеш у гроб отићи као што се жито слаже кад сазри. Ето, то смо разматрали и то тако јесте. Ти послушај и схвати.”