Јован 11:1-16

Беше пак један болесник Лазар из Витаније, из села Марије и њене сестре Марте. А Марија, чији брат беше болестан, била је она која је помазала Господа миром и убрисала његове ноге својом косом. И сестре му поручише: „Господе, види, болестан је онај кога ти волиш.” А кад Исус чу, рече: „Ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се њом прослави Син Божји.” А Исус је волео Марту, и њену сестру, и Лазара. Па кад чу да је он болестан, оста тада још два дана у месту где је био. После тога рече ученицима: „Хајдемо опет у Јудеју.” Рекоше му ученици: „Рави, сад су Јудејци тражили да те убију камењем, и опет идеш онамо?” Одговори Исус: „Зар нема дан дванаест часова? Ако неко иде по дану, не спотиче се јер гледа светлост овога света; а ако ко иде по ноћи, спотиче се зато што у њему нема светлости.” Ово рече и после тога им продужи: „Наш пријатељ Лазар је заспао; него, идем да га пробудим.” Тада му рекоше ученици: „Господе, ако је заспао, оздравиће.” Но Исус је говорио о његовој смрти, а они помислише да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: „Лазар је умро, и радујем се због вас што нисам био онде – да поверујете. Него, хајдемо до њега.” На то Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: „Хајдемо и ми да помремо с њим.”