Исаија 42:1-25

Ево слуге мога којег подупирем, изабраника мог, миљеника душе моје! На њега сам излио дух свој да варварима правицу донесе. Он неће викати ни галамити, нити ће се по улицама чути глас његов. Неће преломити трску напрслу, нити угасити жижак који тиња, доносиће правду истиниту. Он се не умара и не малаксава док на земљу правицу не донесе, острва чекају закон његов. Овако говори Бог Господ, који је створио и разапео небо, који је земљу распростро и растиње њено, који даје душу народима који су на њој и дух онима који по њој ходе: „Ја, Господ, у правди те позвах, за руку те држах. Чувао сам те да будеш савез народу и светлост варварима, да отвараш очи слепима, да изводиш сужње из затвора и из тамнице оне који у тами живе. Ја сам Господ, то је моје име. Не дам другом славу своју, ни киповима хвалу своју.” Раније речено – дође! Ја јављам ново и пре него што дође, вама најављујем. Певајте Господу песму нову и хвалу његову до краја земље, ви који пловите морем, и све што у њему живи, острва и који тамо живе! Нека кличе пустиња с градовима својим, нека певају насеља око Кидра, нека кличу становници по стенама, нека узвикују с врхова гора! Нека славе Господа и нека га хвале по острвима! Господ излази као јунак, као ратник се разгорева, узвикује и кличе, надјачава непријатеље своје. „Ћутао сам дуго, мирно држао у себи. Сада ћу да вичем као жена кад се порађа, дуваћу и хучаћу. Опустићу горе и брегове, осушићу сваку травку њихову. Начинићу од река ливаде и исушићу језера. Водићу слепе путевима које они не познају, водићу их стазама непознатим. Пред њима ћу обратити таму у светлост, а што је неравно у равно. То ћу учинити, нећу пропустити. Тад ће се постидети и узмаћи они који се у кипове уздају, који киповима ливеним говоре: ‘Ви сте наши богови.’ Чујте, глуви! Прогледајте, слепи, да бисте видели! Ко је слеп ако не слуга мој? Ко је глув ако не гласник којег шаљем? Ко је слеп ако не посланик мој, ко је глув ако не слуга Господњи? Много си видео, али ниси усвојио, уши су ти отворене биле, али ниси слушао. Господ је волео због праведности своје да узвиси и прослави закон свој. Међутим, оплењен и опљачкан је народ овај. Сви су у тамнице бачени, у затворима заробљени. Плен су постали, а нико их не избавља, поробљавају их, а нико не каже: ‘Врати!’” Ко од вас то слуша? Ко памти то за касније? Ко је предао пљачкашу Јакова и отимачу Израиља? Зар није Господ, којем смо згрешили, чијим путевима нисмо хтели да идемо и чији закон нисмо слушали? Зато је на њега излио жарки гнев свој и страхоте ратне. Пламен га окружи, али он то не схвати, опече га, али се он не обазираше.