Осија 7:1-16

Кад хоћу да Израиљ лечим, открива се безакоње Јефремово и злоћа Самарије. Само лажу, лопов проваљује, напољу разбојници нападају. Они не говоре у срцу свом да ја памтим сваку злоћу њихову. Сад су их опколила дела њихова, она су пред лицем мојим. Злоћом својом веселе цара и кнезове лажима својим. Сви прељубу чине. Они су као пећ зажарена коју пекар не одржава кад тесто замеси, док не ускисне. На празник цара нашег разболеше се кнезови од вина, а он подругљивцима пружа руку своју. Завере им срца жаре попут пећи. Сву ноћ пекар спава, а ујутру гори пламен огњени. Они као пећ пламте и прождиру судије своје. Падају сви цареви њихови, ниједан није мени завапио. Јефрем се с народима меша, Јефрем је погача непреврнута. Туђини му снагу црпу, а он не примећује! Оседела је коса његова, а он то не зна. Гордост Израиљева против њих сведочи. Они се не враћају Господу, Богу своме, и поред свега, они га не траже! Јефрем је као голуб, луд и безуман. Он Египат зове, у Асирију одлази! Кад оду тамо, разапећу мрежу своју, оборићу их као птице небеске, прекорићу их као што је казивано у збору њиховом. Тешко њима јер ме напустише! Пропаст на њих јер ме изневерише! Ја их избављам, а они лажу против мене! Не призивају ме из срца свога кад кукају са одра свога. Парају се због жита и вина, а мени пркосе. Ја сам их гајио, и снажио мишицу њихову, а они су ми зло смишљали! Обраћају се Валу, они су као варљив лук. Падају од мача кнезови њихови, због лажних језика својих. Ругаће им се у земљи египатској!