Постање 43:1-14

Глад притисну земљу. Кад поједоше жито које су донели из Египта, рече им отац: „Идите и купите нам мало хране.” Тада му Јуда одговори: „Онај човек нам је оштро рекао: ‘Нећете видети моје лице ако ваш брат не буде с вама.’ Ако пустиш с нама нашег брата, ићи ћемо и купићемо жита. Ако га не пустиш, нећемо ићи јер нам је онај човек рекао: ‘Нећете видети моје лице ако ваш брат не буде с вама.’” Израиљ тада рече: „Зашто сте ми зло нанели рекавши оном човеку да имате још једног брата?” Они одговорише: „Човек нас је детаљно испитивао о нама и нашој породици: ‘Је ли вам још жив отац? Имате ли још браће?’ Ми смо му одговарали на питања. Зар смо могли знати да ће рећи: ‘Доведите брата свога!’” Тада рече Јуда Израиљу, оцу своме: „Пусти дечака са мном, па ћемо се подигнути и кренути да останемо живи и да не помремо и ми, и ти, и наша деца. Ја ти јемчим за њега. Тражи га из моје руке. Ако ти га не вратим и не доведем пред тебе, бићу ти крив довека. Да нисмо оволико оклевали, досад бисмо се два пута вратили.” Тада рече Израиљ, отац њихов: „Кад је тако, урадите овако: ставите у вреће што је најлепше у овој земљи и понесите оном човеку на дар. Мало балсама, мало меда, зачине, мирисне смоле, лешника и бадема. Понесите двоструко више новца од оног што је био при врху ваших врећа и вратите га. Можда је била грешка. Узмите брата свога, па устаните и идите оном човеку. Нека вам Бог свемогући помогне да нађете милост у оног човека. Да вам пусти и другог брата вашега и Венијамина. Ако треба да останем без деце, нека останем.”