Дела апостолска 26:2-32

„Сматрам се срећним, царе Агрипа, што ћу се данас пред тобом бранити од свега за што ме Јудејци оптужују, поготово што ти познајеш све јудејске обичаје и њихова спорна питања; стога, молим те, саслушај ме стрпљиво. Мој животни пут од младости, којим сам ишао од почетка у свом народу и у Јерусалиму, познат је свима Јудејцима, који ме знају одраније; само ако хоће да сведоче да сам као фарисеј живео по најстрожој странци наше вере. И сад стојим пред судом због наде у обећање које је Бог дао нашим очевима, а за које се наших дванаест племена надају да ће постићи служећи Богу истрајно дан и ноћ; због ове наде, царе, оптужују ме Јудејци. Зашто се код вас сматра невероватним да Бог васкрсава мртве? И ја сам са своје стране мислио да треба сасвим непријатељски да поступим против имена Исуса Назарећанина. То сам и учинио у Јерусалиму; добивши овлашћење од првосвештеника, затворио сам у тамницу многе од светих, а кад су их убијали, ја сам био за то. Много пута сам их по свим синагогама кажњавањем присиљавао да хуле; разјарен преко сваке мере на њих, гонио сам их чак у туђим градовима. Кад сам притом путовао у Дамаск са овлашћењем и одобрењем од првосвештеника, усред бела дана, на путу, о царе, видех светлост с неба, која мене и моје сапутнике обасја јаче од сунчаног сијања. И кад сви попадасмо на земљу, чух глас како ми говори јеврејским језиком: ‘Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила ритати се.’ А ја рекох: ‘Ко си ти, Господе?’ Господ пак рече: ‘Ја сам Исус, кога ти гониш. Него, устани и стани на своје ноге: јавио сам ти се, наиме, за то да те одредим за служитеља и сведока свега овога – како си ме видео и како ћу ти се још јавити. Ја ћу те избављати од твога народа и од многобожаца, којима те шаљем, да им отвориш очи да се обрате од таме ка светлости и од сатанске власти к Богу, да верујући у мене приме опроштај грехова и удео међу онима који су освећени.’ Стога, царе Агрипа, нисам био непокоран небеском виђењу, него сам прво онима у Дамаску, затим у Јерусалиму, по свој јудејској земљи и многобошцима проповедао да се кају и обраћају Богу чинећи дела достојна покајања. Због тога Јудејци ме ухватише у храму и покушаше да ме убију. Али, добивши помоћ од Бога, до данашњег дана стојим и сведочим малом и великом, не казујући ништа друго осим оног што су пророци и Мојсије рекли да ће се догодити, да ће Христос пострадати, да ће као први из васкрсења мртвих објавити светлост нашем народу и многобошцима.” А кад је у својој одбрани ово изнео, рече му Фест сасвим гласно: „Ниси при чистој свести, Павле; велика ученост доводи те до лудила.” На то ће Павле рећи: „Нисам луд, угледни Фесте, него изговарам истините и разборите речи. Зна, најзад, за све ово и цар, коме слободно говорим. Не верујем, наиме, да му је ишта од овога непознато, јер се то није догодило у неком углу. Верујеш ли, царе Агрипа, Пророцима? Знам да верујеш.” Агрипа пак рече Павлу: „Још мало па ћеш ме наговорити и учинити ме хришћанином.” А Павле рече: „Молио бих Бога да пре или после, не само ти, него и сви који ме данас слушају, осим ових окова, постану такви какав сам ја.” Утом усташе цар и намесник, Верника и сви који су седели с њима, па се повукоше и говораху међу собом: „Овај човек не чини ништа што заслужује смртну казну или окове.” А Агрипа рече Фесту: „Овај човек могао би да буде ослобођен да није уложио призив цару.”