Прва Самуилова 1:9-20

Кад су јели и пили у Силому, Ана устаде. Свештеник Илије је седео на столици на прагу дома Господњег. Ојађене душе Ана се молила Господу горко плачући. Она се заветова и рече: „Господе Саваоте! Ако погледаш на тугу слушкиње своје, сетиш ме се и не заборавиш слушкињу своју него ми подариш сина, ја ћу га посветити Господу за цео његов живот. Бритва неће прећи преко главе његове.” Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је посматрао уста њена. Ана је говорила у срцу свом, њен глас се није чуо, али су јој се усне мицале. Илије зато помисли да је она пијана. Илије јој рече: „Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од вина свога!” Ана одговори: „Не, господару, него сам жена несрећна. Нисам пила ни вина ни жестока пића, него изливам душу своју пред Господом. Немој да сматраш слушкињу твоју као жену неваљалу. Говорила сам тако од велике туге и жалости.” Тада јој Илије одговори и рече: „Иди с миром! Бог Израиљев ће ти испунити молбу коју си упутила.” Она рече: „Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом!” Тада оде жена својим путем. Јела је и није више била жалосна. Сутрадан уранише, поклонише се Господу, вратише се и дођоше кући својој у Рамат. Елкана позна Ану, жену своју, и Господ се ње сети. Ана затрудне и после одређеног времена роди сина. Даде му име Самуило, јер рече: „Измолила сам га од Господа.”