Посланица Римљанима 10:1-15

Браћо, жеља мога срца и моја молитва Богу за Израелце јесте да се спасу. Сведочим, наиме, за њих да имају ревности за Бога, али она није заснована на знању. Не знајући шта је Божија праведност и тражећи да успоставе своју, нису се потчинили Божијој праведности. Јер, Христос је свршетак Закона, за оправдање свакоме ко верује. О праведности која долази од Закона, Мојсије пише: »Човек који је чини, у њој ће наћи живот.« А о праведности која долази од вере каже овако: »Немој да кажеш у свом срцу: ‚Ко ће се попети на небо?‘« – то јест, да спусти Христа. Или: »‚Ко ће сићи у Бездан?‘« – то јест, да изведе Христа из мртвих. Него, шта каже? »Реч ти је близу, у твојим устима и у твом срцу« – то јест, Реч вере коју проповедамо. Ако, дакле, својим устима признајеш да је Исус Господ и срцем верујеш да га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен. Јер, срцем се верује за оправдање, а устима се признаје за спасење. Писмо, наиме, каже: »Ко год у њега верује, неће се постидети.« Нема разлике између Јудејина и Грка – исти Господ је над свима, великодушан према свима који га призивају. Јер, »ко год призове име Господње, биће спасен«. Како, дакле, да призову Онога у кога нису поверовали? И како да поверују у Онога за кога нису чули? И како да чују без проповедника? И како да проповедају ако нису послани? Као што је записано: »Како су дивне ноге оних који доносе радосну вест!«