Немија 5:1-13

Народ и њихове жене дигоше силну повику на своју јудејску сабраћу. Једни су говорили: »Нас и наших синова и кћери има много. Да бисмо јели и преживели, треба нам жита.« Други су говорили: »Залажемо своје њиве, винограде и куће да добијемо жита за време глади.« А трећи су говорили: »Морали смо да узајмимо новац да платимо цару порез на наше њиве и винограде. Иако је наше тело као и тело наше сабраће, а наши синови као и њихови синови, ми подвргавамо наше синове и кћери ропству. Неке од наших кћери већ су робиње, а ми смо беспомоћни, јер наше њиве и виногради припадају другима.« Када сам чуо њихову повику и ове речи, веома се разгневих. Потом размислих, па оптужих племиће и службенике, рекавши: »Ви узимате камату од своје сабраће!« Онда сазвах велик скуп против њих и рекох: »Колико год је било могуће, откупили смо своју јудејску сабраћу која су била продата незнабошцима. А сада ви сами продајете своју сабраћу, да би опет била продата нама!« А они су ћутали, јер нису имали шта да кажу. »Није добро то што радите«, рекох даље. »Зар не треба да живите у страху од нашега Бога, да нас наши незнабожачки непријатељи не би више вређали? И ја и моја сабраћа и моји људи позајмљујемо народу новац и жито. Нека се више не узима камата. Колико данас им вратите њихове њиве, винограде, маслињаке и куће, а тако и камату: један посто од новца, жита, младог вина и уља.« »Вратићемо«, рекоше они, »и више нећемо ништа тражити од њих. Учинићемо као што кажеш.« Тада позвах свештенике и затражих од племићâ и службеникâ да се закуну да ће учинити као што су рекли. А истресох и скуте своје одеће и рекох: »Нека овако и Бог из куће и имања истресе сваког човека који не одржи ово обећање. Нека тако буде истресен и испражњен!« На то цео скуп рече: »Амин«, па је хвалио ГОСПОДА. И народ учини као што је обећао.