Еванђеље по Луки 18:1-14

Онда им исприча и причу да увек треба да се моле и да не посустају. »У неком граду живео један судија«, рече. »Није се бојао Бога и није марио за људе. А у том граду је била и једна удовица која је стално долазила к њему, говорећи: ‚Одбрани ме од мога противника.‘ Он то неко време није хтео, али касније рече себи: ‚Иако се не бојим Бога и не марим за људе, ипак ћу да одбраним ову удовицу зато што ми досађује, да ме на крају не изнури својим долажењем.‘« Тада Господ рече: »Чули сте шта каже неправедни судија. Па зар неће Бог одбранити своје изабране, који дању и ноћу вапију к њему? Зар ће одуговлачити да их услиши? Кажем вам: одбраниће их, и то брзо. Само, хоће ли Син човечији, када дође, наћи веру на земљи?« А онима који су били убеђени да су праведни, а све остале ниподаштавали, исприча ову причу: »Двојица су отишла у Храм да се помоле. Један је био фарисеј, а други цариник. Фарисеј је стајао и овако се молио у себи: ‚Боже, хвала ти што нисам као остали људи – разбојници, неправедници, прељубници – или као овај цариник. Постим два пута недељно и дајем десетак од свега што стекнем.‘ »А цариник је стајао подаље и ни поглед није хтео да подигне ка небу, него се ударао у груди и говорио: ‚Боже, смилуј се мени, грешнику!‘ »Кажем вам: он, а не онај други, отишао је кући оправдан. Јер, ко самога себе уздиже, биће понижен; а ко самога себе понизује, биће узвишен.«