Јоил 2:1-11

Дуните у овнујски рог на Сиону! Знак за узбуну дајте на моме светом брду! Нека задрхте сви становници земље, јер долази Дан ГОСПОДЊИ. Сасвим је близу – дан таме и помрчине, дан облачан и црн. Као зора која се шири преко гора, долази велика и силна војска, какве није било никада пре, нити ће је бити у будућим временима. Пред њима прождире огањ, за њима букти пламен. Пред њима је земља као врт еденски, иза њих гола пустиња – ништа им не може измаћи. Изгледом су као коњи, хитају као коњица. Уз звук сличан звуку кола преко врхова планина скачу, као праскави огањ који прождире стрњику, као силна војска у бојном поретку. Пред њима тескоба хвата народе, свако лице побледи. Као ратници јуришају, као војници се веру по зидинама. Сви корачају право, не скрећући са свога пута. Не гурају један другога, свако право напред корача. Кроз редове одбране продиру своје редове не реметећи. На град наваљују, дуж зидина трче. Уз куће се пентрају, кроз прозоре улазе као провалници. Пред њима се земља тресе, небо дрхти, сунце и месец помрачују, а звезде више не светле. ГОСПОД грми на челу своје војске; нема броја његовим снагама и силни су они који његову реч извршавају. Велик је Дан Господњи и страшан. Ко да га издржи?