Јов 16:1-18

Тада Јов одврати: »Многих таквих речи сам се наслушао. Јадни сте ми ви тешитељи! Има ли краја овом блебетању? Шта те то мучи па мораш да говориш? Да сте на мом месту, и ја бих могао да говорим као ви, да вас оптужбама засипам и да над вама одмахујем главом. Али, моја уста би вас охрабрила, утеха с мојих усана умирила. Ако и говорим, мој бол се не смирује, ако заћутим, он не одлази. Да, Боже, ти си ме изнурио, сву си моју заједницу уништио. Збрчкао си ме, и то поста сведок; моја мршавост устаје и против мене сведочи. Бог у свом гневу насрће на мене, растрже ме и на мене шкргуће зубима. Мој противник ме погледом пробада. Људи су на мене разјапили уста, с презиром ме шамарају и против мене се удружују. Бог ме предао злима и у канџе зликоваца ме бацио. Мирно сам живео, а он ме скршио, за шију ме зграбио и здробио. Као мету ме је поставио, његови ме стрелци опколише. Без милости ми пробада бубреге и моју жуч на земљу просипа. Рану за раном на телу ми отвара, као ратник на мене јуриша. На своју кожу нашио сам кострет и свој понос у прашину закопао. Од плача ми се зајапурило лице, сенка смрти пала ми по капцима. А нема насиља на мојим рукама и моја молитва је чиста. »О, земљо, немој моју крв да покријеш и нека мом крику не буде починка!