Исаија 64:1-9

О, кад би небеса поцепао и сишао! Планине би се затресле пред тобом! Као што огањ запали гранчице и чини да вода прокључа, сиђи да обзнаниш своје Име својим непријатељима, да народи задрхте пред тобом! Јер, када си чинио страхотна дела која нисмо очекивали, силазио си и планине су се тресле пред тобом. Од прадавних времена нико није чуо, ниједно ухо није чуло, ниједно око видело другога Бога осим тебе, који ради у корист оних који га ишчекују. Ти прискачеш у помоћ онима који радо чине оно што је право, који се сећају твојих путева. Али, кад си се разгневио, ми згрешисмо и непрестано грешимо. Како онда да се спасемо? Сви смо постали као нечист човек, а сва наша праведна дела као запрљана крпа. Сви се сушимо као лист, а наши греси нас односе као ветар. Нико не призива твоје Име нити се труди да до тебе допре, јер ти си своје лице сакрио од нас и пустио нас да ископнимо због наших греха. А ипак, ГОСПОДЕ, ти си наш Отац. Ми смо глина, ти си грнчар – сви смо твоје дело. Не гневи се прекомерно, ГОСПОДЕ, не сећај се наших греха довека. Погледај на нас, молимо те, јер сви смо твој народ.