Осија 7:1-16

кад год хоћу да исцелим Израела, открива се опакост Ефремова и зло Самаријино. Јер, преваром се баве, крадљивац проваљује у куће, дружина разбојника пљачка по улицама, а они не увиђају да све њихово зло памтим. Сада их окружују њихова дела – преда мном су. »Својим злоделима увесељују цара, својим лажима службенике. Сви су они прељубници. Као пећ су ужарена, коју пекар не мора да ложи откад умеси тесто док тесто не ускисне. На дан светковине њиховог цара, службеници се успаљују од вина, а он се за руке хвата с подругљивцима. Срце им је као пећ док на њега вребају. Њихова страст целе ноћи тиња, а ујутро се распламса. Сви буду као ужарена пећ – своје судије прождиру. Сви њихови цареви падају, а ниједан мени не завапи.« »Ефрем се меша с народима, Ефрем је лепиња непреврнута. Странци му цеде снагу, а он и не зна! Глава му прошарана седим власима, а он не примећује! Бахатост Израелова против њега сведочи, али он се ГОСПОДУ, своме Богу, не враћа. Упркос свему, он га не тражи. »Ефрем је као голубица, лакомислен и без памети: час Египат позива, час у Асирију иде. Куд год да оду, преко њих ћу пребацити своју мрежу, као птице их оборити. Васпитаћу их стегом када чујем да се скупљају у јато. Тешко њима, јер побегоше од мене! Нека пропадну, јер су се против мене побунили. Чезнуо сам да их откупим, а они против мене говоре лажи. Не вапију ми из срца, него на својим постељама кукају. Секу се зарад жита и младог вина, а против мене се буне. Васпитао сам их стегом и оснажио, а они против мене смишљају зло. Ваалима се окрећу, као лук су извитоперен. Службеници ће им пасти од мача због свога поганог језика. Због тога ће им се ругати у земљи египатској.«