Посланица Јеврејима 10:1-39

Пошто Закон садржи само сенку будућих добара, а не стварност, он никада не може истим жртвама, које се непрестано из године у годину приносе, да усаврши оне који приступају Богу. Када би то могао, зар те жртве не би престале да се приносе? Јер, они који тако служе били би једном заувек очишћени и не би се више осећали криви за своје грехе. Али, жртве сваке године само подсећају на грехе, јер крв јунаца и јараца не може да их уклони. Зато је Христос, улазећи у свет, рекао: »Ниси желео жртве и приносе, него си ми припремио тело. Паљенице и жртве за грех нису ти биле миле. Тада рекох: ‚Ево долазим – о мени пише у књизи – да извршим твоју вољу, Боже.‘« Прво је рекао: »Ниси желео жртве и приносе, паљенице и жртве за грех, нити су ти биле миле«, иако Закон захтева да се приносе. А затим је рекао: »Ево долазим да извршим твоју вољу.« Тако он укида прво да би успоставио друго. У складу с том вољом ми смо освештани приношењем тела Исуса Христа на жртву једном заувек. Сваки свештеник из дана у дан стоји и обавља службу и непрестано приноси жртве, које никада не могу да уклоне грехе. А када је Христос за сва времена принео једну жртву за грех, сео је Богу здесна и од тада чека да његови непријатељи буду положени као подножје под његове ноге. Јер, он је једном жртвом учинио заувек савршенима оне који се свештају. А о томе нам сведочи и Свети Дух када каже: »Ово је савез који ћу с њима склопити после ових дана, каже Господ: ставићу своје законе у њихово срце и уписати их у њихове мисли.« И: »Више се нећу сећати њихових греха и њиховог безакоња.« А где су греси опроштени, ту више нема приношења жртава за њих. Зато, браћо, пошто имамо поуздање да крвљу Исуса Христа улазимо у Светињу над светињама, новим и живим путем који нам је он отворио кроз завесу, то јест своје тело, и пошто имамо и великог свештеника над Божијом кућом, искреног срца приступајмо Богу у пуној вери, срца очишћеног од нечисте савести и тела опраног чистом водом. Непоколебљиво се држимо наде коју исповедамо, јер је веран Онај који нам је дао обећање. Пазимо на то да један другога подстичемо на љубав и добра дела. Не пропуштајмо своје састанке, као што неки имају обичај, него бодримо један другога – утолико више уколико видите да се приближава Дан. Јер, ако намерно грешимо пошто смо спознали истину, онда више нема жртве за грех, него само страшно ишчекивање Суда и жестине огња који ће прождрети Божије противнике. Ко одбаци Мојсијев закон, без милости се погубљује на основу сведочења два или три сведока. Замислите колико ће гору казну заслужити онај ко погази Сина Божијег и нечистом сматра крв савеза којом је освештан и ко увреди Духа милости! Јер, ми знамо Онога који је рекао: »Моја је освета, ја ћу узвратити«, и: »Господ ће судити свом народу«. Страшно је пасти у руке Бога живога! Сећајте се оних првих дана када сте, тек просветљени, поднели тешку борбу пуну страдања. Понекад сте били јавно извргнути порузи и невољама, а понекад сте стајали раме уз раме с онима с којима се тако поступало. Саосећали сте са сужњима и с радошћу примали отимање ваше имовине, знајући да имате боље и трајно имање. Не одбацујте, дакле, своје поуздање – донеће вам богату награду. Јер, потребна вам је истрајност да извршите Божију вољу и примите оно што је обећао. Јер: »Још мало, врло мало, и доћи ће Онај који долази, неће закаснити. Мој праведник ће живети од вере, а ако одступи, нећу бити задовољан њиме.« Али, ми нисмо од оних који одступају, па пропадају, него од оних који верују и спасавају се.