2. Самуило 14:1-13

Јоав син Церујин знао је да цар чезне за Авесаломом, па посла у Текоу по једну мудру жену. Он јој рече: »Претварај се да си у жалости. Обуци одећу за жалост и немој се мазати уљем. Понашај се као жена која већ много дана оплакује покојника, па иди цару и овако му кажи.« Тада јој Јоав рече шта да каже. Када је жена из Текое дошла цару, ничице му се поклони, па рече: »Помози ми, царе!« »Шта те мучи?« упита је цар. А она одговори: »Удовица сам – муж ми је умро. Ја, твоја слушкиња, имала сам два сина. Они се потукоше у пољу, а никог да их растави, па један удари и уби оног другог. Сада се цело братство дигло против мене. ‚Предај нам братоубицу‘, говоре, ‚да га погубимо зато што је одузео живот своме брату. Тако ћемо затрти и наследника.‘ Они, дакле, хоће да ми угасе једину живу жераву која ми је још остала, да моме мужу не оставе ни имена ни потомства на лицу земље.« Тада јој цар рече: »Иди кући, а ја ћу некоме заповедити да се постара за то.« Али жена из Текое му рече: »Мој господару царе, нека кривица буде на мени и мојој породици. Цар и његов престо су недужни у свему овоме.« »Буде ли ти неко нешто рекао«, рече цар, »доведи га мени, па ти неће више додијавати.« А она рече: »Нека се цар помоли ГОСПОДУ, своме Богу, да спречи крвног осветника да даље убија, да ми не затре сина.« »Тако ми ГОСПОДА живога«, рече он, »твоме сину неће пасти ни длака с главе.« Тада жена рече: »Допусти ми да ти још нешто кажем.« »Кажи«, одговори он. А она рече: »Зашто си овако нешто наумио против Божијег народа? Овим што је цар рекао, самога себе је осудио, јер није вратио свога сина кога је прогнао.